Социјалдемократија: јуче, данас, сутра

Основне вриједности социјалдемокра нису се мијењале кроз вријеме и никада се неће промијенити јер извиру из човјека као социјалног, емпатијског (осјећајног) бића. Ове вриједности су можда најљепше изразили носиоци француске револуције у три ријечи: слобода, једнакост и братство.

Међутим, околности у којима социјалдемократи дјелују значајно су се мијењале током времена. Околности у којима данас дјелују је глобализован свијет са широм отвореним границама у сваком погледу. У таким околностима није лако бити соцјалдемократа јер инститирање на снажној (социјалној) држави води стварању неконкурентне економије, одливу радних мјеста и капитала итд. Једини начин да се социјална држава очува било би веће или мање затварање граница што је опет у супротности са монидијалистичким стремљењима социјалдемократа.

Због тога савремене социјалдемократе мора да одликује реализам и идеализама као никада у историји. Реализам да прихвате да велика социјална држава није рјешење за достизање жељених циљева, јер уништавање конкурентности земље не води општем благостању већ општем сиромашењу у којем социјалне разлике избијају на видјело чак и више него у капитализму и подривају кохезију друштва.

Идеализам да у реално изазовним околностима не подлегну примитивном материјализму већ се издигну на моралне висине са којих ће ставити потребе друштва  изнад властитих интереса и порива.

Иако ово звучи компликовано заправо је врло једноставно и основа је за подјелу социјалдемократа на модерне и ретроградне. Модерне социјалдемократе воде државу на начин да подстичу предузетнички дух, али од својих чланова очекују социјалну осјетљивост тј. солидарност са грађанима који су у стању социјалне потребе.

Ретроградне социјалдемократе су склоне да одговорност за социјално стање у друштву пребацују са себе као индивидуе на државу као колектив, због чега их савјест претјерано не оптерећује када се треба лично обогатити и недати никоме ништа од зарађеног.

Укратко, за модерне социјалдемократе је неприхватљиво посједовање нпр. три, четири и више станова, ултаралуксузних аутомобила, штедње на рачуну која вишеструко превазлази животну зараду „просјечног“ радника и сличног. Не због тога што не треба или не смију да зараде толику вриједност (социјалдемократе нису комунисти) већ због тога што се ради о неукусу и некултури, поготово у сиромашном друштву какво је наше. Свјесни да је основа слободе, једнакости и братства, али и стабилности друштва, могућност запослења за све његове чланове они преузимају одговорост да личне способности и богатство преточе у бизнис који ће доносити благодат не само њима већ и људима који нису тако обдарени.

Да сумирамо, успјех модерне социјалдемократије зависи од њене способности да привуче натпросјечне у своје редове те да их мотивише да личне способности и ресурсе ставе у интересе друштва, а не искључиво појединца. За мене су Бил Гејц и Ворен Бафет веће социјалдемоктаре од 99% људи који се као такви изјашњавају.

Вриједности социјалдемократије на овим нашим просторима потиснуће примитивизам који је ухватио маха у задњих двадесетк година тек када социјалдемократе обезбједе грађанима  бар реане изгледе за животни стандард налик ономе из СФРЈ 70-их и почетка 80-их година XX вијека, за шта ће требати много веће способности  и морале вриједности од оних које су имали људи који су тада водили друштво.