Статус: оргиналан, необјављен чланак
Апстракт: Уређење Централне банке БиХ (ЦББХ) базирано на “монетарном одбору”(currency board-у), дало је врло добре резултате у прошлости. Ипак, ако би се показало да је овај систем средњерочно неодржив, као што постоје индиције, поставља се питање “излазне стратегије”, односно, систем који би га могао замијенити. Овај рад обрађује предности и мане евентуалне промјене монетарног система у правцу пузајућег курса (crawling peg-а) сa прилагођавањем у назад (with backward looking) у конбинацији са задржавањем основних принципа монетарног одбора. Ову алтернатуиву, бар колико је нама позато, ни једна званично доступна анализа за БиХ није разрадила, што је чудно будући да се ради о једној од најмање радикалних промјена постојећег система.
Кључне ријечи: фиксирање реалног девизног курса, валутна супституција, повлачење депозита, раст ненаплативих кредита, смањење капитала банака, смањење реалних надница, смањење трговинског дефицита, раст ликвидности
ЈEL класификација: E58
Увод
Шансе Босне и Херцеговине да се у догледно вријеме прикључи Европској монетарној унији (што су власти у БиХ, до сада, сматрале логичном излазном стратегијом из система монетарног одбора[1]), су након кризе у Грчкој практично ишчезле. Истовремено, монетарни систем БиХ се нашао под притиском усљед смањења дотока девиза у земљу и лаганог привредног опоравка[2]. Због тога добијају на значају радови који се баве анализом одрживости система, евентуалним корацима које би ЦББХ могла преузети да ојача постојећи систем, али и радови који се баве анализом различитих „излазних стратегија“. Како је ЦББХ до сада увијек чврсто стајала на становишту да суштинских промјена монетарног система неће бити и званичних радови који се баве овим питањима нема много. Један од ријетких који одражава начин размишљања власти у БиХ о овом питању, укључујући и излазну стратегију, је документ под називом „Одрживост аранжмана валутног одбора у БиХ[3]“, настао у Дирекцији за економско планирање Савјета Министара Босне и Херцеговине, сада већ давне 2007. године. Овај рад смо узели као референтан, будући да се налази на званичној интернет страници ДЕП-а са линком на званичну страницу ЦББХ, док је његову израду суфинансирала Европска Комисија (ЕК), тако да је и поред одређених ограда, јасно да овај рад изражава становишта ових институција. Међутим, у том истраживању, по нашем мишљењу, постоји и неколико крупних недостатака, од којих је један од већих што је аутор са списка могућих излазних стратегија искључио пузајући курс са прилагођавањем у назад (Crawling peg with backward looking) уз задржавање основних принципа монетарног одбора (ми ћемо овај систем назвати модификованим монетарним одбором). Увођење овог система би свакако била мање драматична промјена од преласка на режим контролисаног флуктуирања или циљане инфлације који се разматрају у поменутом раду. Сматрамо да је тиме направљен одређен празан простор у расправи о могућим алтернативама, који желимо, у складу са могућностима, да попунимо овим радом. При томе, желимо да нагласимо да не пледирамо за увођење овог система, већ желимо да кроз рад проведемо што објективнију анализу ефеката (позитивних и негативних) које би ова промјена донијела у околностима у којима се налази Босна и Херцеговина.
Теоретске основе (принципи) модификованог монетарног одбора
Алтернатива коју желимо да разрадимо је комбинација пузајућег курса уз прилагођавања у назад уз задржавање система монетарног одбора у периодима између прилагођавања. Колико је нама познато, овакав модел још увијек није примјењен нигдје у свијету, мада је разматран приликом монетарне реформе у Русији 1998. године.
Опште теоретске претпоставке која подржавају примјену овога модела су:
Мале отворене економије требају да изаберу неки облик везаног курса како би омогућиле нормалан развој економских односа са иностранством. Једноставније речено, економиски развој мале отворене економије (каква је БиХ) сувише зависи од свјетских токова трговине и капитала, и када би одабрала неки облик слободног формирања девизног курса, све веће трансакције са иностранством би водиле значајним флуктуацијама девизног курса и тако дерегулисале информације на основу којих функционише та економија и њени односи са иностранством.
С друге стране, не постоји фиксан номинални (ни реални) девизни курс који би био одговарајући за било коју земљу у неограничено дугом временском периоду. Ово посебно с обзиром на уочену тенденцију валута ЗУТ за апресијацијом реалног девизног курса[4]. Ова друга чињеница представља легитиман аргумент за прелазак са фиксирања номиналног курса (што чини монетарни одбор) на фиксирање реалног девизног курса (што чини пузајући курс) у свим евентуалним разговорима представника власти у БиХ са заинтересованим странама.
2. Разрада модела
Као што смо рекли, овакав модел, колико је нама познато, нигдје у свијету још није примјењен у пракси, због чега разрада модела представља одређену „интелектуалну вјежбу“. У жељи да ову „вјежбу“ учинимо што реалнијом, претпоставићемо да је овај модел примјењен у БиХ на крају 2008[5]. године, и покушати да уочимо основне посљедице које би то могло имати на монетарни, финансијски и реални сектор БиХ.
2.1. Потребни ниво девалвације
Прво питање на које би монетарне власти морале да одговоре је потребни ниво девалвације девизног курса?! Теоретски ово питање није компликовано ако се присјетимо основног циља ове девалвације, а то је да се неутралише апресијација реалног девизног курса из претходног периода. Међутим, и овде постоји дилема, а то је који реални девизни курс желимо да фиксирамо? Неки од билатералних? Мултилатерални? Иако би теоретски било исправније фиксирати мултилатерални курс, то би захтијевало да је претходни режим девизног курса било везивање за корпу валута, а не појединачну валуту као што је то у БиХ случај. Из тога произилази да се девалвација у БиХ случају треба извршити на нивоу акумулативне разлике у инфлацијама у унапријед утврђеном периоду између валутне зоне Конвертибилне марке и Еврозоне. Овакав начин утврђивања нивоа девалвације, карактеристичан за пузајући курс са прилагођавањем у назад, представља значајну предност посматраног система, јер степен промјене курса није произвољан и не ради се о дискредиционим овлашћењима носица монетарне власти, већ би се девалвација базирала на тачно дефинисаном принципу и познатим подацима, што је чини предвидљивом за све заинтересоване стране. То је посебно велика предност у односу на систем у којем би се девалвација користила за неутралисање трговинског дефицита, али и пузајући курс са прилагођавањем у напријед, будући да би такви системи остављали доста простора носиоцима власти за евентуалне манипулације.
Табела бр.1 – Инфлација у БиХ и Еврозони ( мјерена индексом потрошачких цијена)
Година | БиХ | Еврозона[6] | Разлика | Σ |
1998. | 13,3 | 1,1 | 12,2 | 1,1206 |
1999. | 3,7 | 1,1 | 2,6 | 1,0257 |
2000. | 4,8 | 2,1 | 2,7 | 1,0264 |
2001. | 3,1 | 2,3 | 0,8 | 1,0078 |
2002. | 0,4 | 2,2 | -1,8 | 0,9823 |
2003. | 0,6 | 2,1 | -1,5 | 0,9853 |
2004. | 0,4 | 2,1 | -1,7 | 0,9833 |
2005. | 3,8 | 2,2 | 1,6 | 1,0156 |
2006. | 6,1 | 2,2 | 3,9 | 1,0381 |
2007. | 1,5 | 2,1 | -0,6 | 0,9941 |
2008. | 7,4 | 3,3 | 4,1 | 1,0397 |
Кумулативно: | Кумулативно: 1,23771 (23,771%) | Кумулативно: 1,233 (23,3%) |
Извори: Билтен ЦББХ 4-2008, Европска агенција за статистику
Из претходне табеле се види да је ниво инфлације у БиХ, у периоду 1997. – 2008. био кумулативно око 24% већи него у Еврозони. Ипак, ако искључимо 1998. годину као годину у којој је довршено увођење монетарног одбора, овај проценат пада на око 10%. То значи да је за посматраних десет година инфлација у БиХ била годишње просјечно 1% већа него у Еврозони. Посматрано годишње, то свакако није пуно, можда је чак и боље од очекивања, будући да је Еврозона монетарна област ниске инфлације. Међутим, ако би се овај тренд наставио и у наредном периоду, без икакве корекције, конкурентност земље би, свакако, била додатно угрожена и из ових (монетарних) разлога.
2.2. Проблеми узроковани девалвацијом
Иако би девалвацијом реални девизни курс био враћен на ниво са краја 1998. год., тиме економски проблеми БиХ не би нестали. Штавише, појавили би се озбиљни проблеми којих не би било да није давалвација, а који доводе у питање сврсисходност саме девалвације. Те потенцијалне проблеме могли би смо подијелити у три групе:
2.2.1. Потенцијални проблеми у монетарном систему
2.2.2. Потенцијални проблеми у банкарском систему
2.2.3. Популизам и подршка ММФ-а
2.2.1. Потенцијални проблеми у монетарном систему
Основни проблем са промјеном девизног курса због којег се монетарне власти уздржавају од било какве јавне дискусије по овом питању тиче се већ присутног (не)повјерења јавности у сам монетарни систем. Наиме, велики број економиста вјерује да би се било каквим помјерањем девизног курса отворила „Пандорина кутија“ и сав онај хаос у монетарној сфери с краја 1980-тих и почетка 1990-тих би опет испливао на површину. Да је ово реална опасност говори више чињеница. Нпр. валутна структура штедних и орочених депозита, гдје безмало половину штедње чини штедња у страним валутама и поред тога што је девизни курс спрам Евра практично непромијењен већ тринаест година, а инфлација је на нивоу којим би се поносиле многе развијеније земље, говори да нормалан степен повјерења јавности још није стечен. Вјетар у леђа овом аргументу даје и чињеница да би девалвацију могла да прати и инфлација узрокована растом цијена увозне робе[7] изражено у домаћој валути, тако да би јавност ,можда у кратком периоду. добила два разлога за сумњу у кредибилитет монетарних власти. Проблем би настао ако би јавност све ово перципирала не као краткорочно прилагођавање, већ као доказ о постојању слабости монетарног система и почела се тако и понашати. То хаотично понашање би могло да обухвати валутну супституцију и повлачење депозита из банке опет ка „сламарицама“ или још горе, изношење девиза ван земље. Међутим, ово је најгори сценарио који још увијек није доказан. Треба истаћи да фундаменталних разлога за бујање инфлације у БиХ више нема (нема финансирања буџетског дефицита примарном емисијом), што би требало релативно брзо да разувјери јавност да се земља креће путем нестабилности. Додајмо, да је и у протеклом периоду било година са нешто вишим стопама инфлације нпр. година када је уведен ПДВ или година када је дошло до значајног раста цијана нафте, па ипак није дошло до нерационалног понашања јавности. Чак ни када су банке широм свијета почеле да проглашавају банкроте, од којих су неке власнице банака у БиХ, монетарни систем није био значајније угрожен, будући да проценат депозита који је повучен није прешао 10% штедње. Због свега овога сматрамо да би било неопходно провести темљељна истраживања понашања јавности прије него ли се посегне за аргументом који практично укида могућност даље расправе о овој теми.
Овдjе се јавља још један, додуше, дугорочнији проблем кога треба имати у виду. Ако би становништво сматрало да су будуће промјене девизног курса неизвјесне, али да је извјесно да ће довести до увећањa рата кредита, могло би да донесе одлуку о уздржавању од узимања кредита. При томе, не треба заборавити да је доток девиза по овом основу значајна ставка која увећава девизне резерве ЦББХ и тиме компензује одливе по основу дефицита трговинског биланса.
2.2.2. Потенцијални проблеми по банкаски систем
Први проблем по банкарски систем који би се могао појавити може се сажети у питање да ли би повећање просјечног ануитета усљед девалвације довеле до значајнијег раста ненаплативости кредита. Наиме, овде треба кренути од извјештаја[8] Агенција за банкарство Републике Српске и ФБиХ према којима око 75% свих одобрених кредита спада у категорију индексираних, а велика већина ових у евро-индексиране кредите. Због тога је неминовно да би просјечно кредитно оптерећење изражено у домаћој валути порасло као посљедица девалвације. Иако није спорно да би ово довело до повећања квантума ненаплативих кредита, неизвјестан је проценат тог повећања. Одређену представу о овоме можемо стећи посматрајући кретање ових величина у другим ЗУТ, поготово у оним које су се недавно нашле у ситуацији да девалвирају националне валуте, као што су Пољска, Србија, Чешка итд. Наиме, ове земље су крајем 2008 године биле приморане да прилагоде (девалвирају) своје девизне курсеве за проценат од (20-30%) што је знатно више од процента који разматрамо за БиХ (10%). Подаци о расту ненаплативих кредита у четрнаест земаља су дати у табели бр.2.
Табела бр.2 – Ненаплативост кредита (% у укупно одобреним)
Земља | 2008. | 2009. |
Албанија | 6,6 | 9,7 |
Босна и Херцеговина | 3,1 | 4,8 |
Бугарска | 2,5 | 6,0 |
Хрватска | 4,9 | 6,4 |
Естонија | 1,9 | 5,2 |
Мађарска | 3,0 | 5,9 |
Летонија | 3,6 | 16,4 |
Литванија | 4,6 | 19,4 |
Македонија | 6,8 | 9,5 |
Црна Гора | 7,2 | 12,4 |
Пољска | 4,4 | 7,0 |
Румунија | 6,5 | 14,8 |
Србија | 11,3 | 15,5 |
Турска | 3,8 | 5,7 |
Извор: НиН, Текст: „Другови стигли су дугови“, стр.26., 23.септембар.2010.године
При анализи података из табеле треба водити рачуна да се ради о периоду свјетске економске кризе, због чега је у свим земљама дошло до раста ненаплативих кредита. Због тога је фокус ове анализе на питању да ли је дошло до већег раста ненаплативости кредита у земљама које су извршиле девалвацију у посматраном периоду у односу на оне које нису? Ако јесте то бисмо могли приписати ефектима девалвације на раст дужничког оптерећења.
Из табеле се може видјети да је нпр. у Србији[9] пораст ненаплативости износио око 4 % док је у Пољској износио око 2,5%. Међутим, сличан раст ненаплативости биљеже и земље које су успјеле одржати девизни курс (Естонија, Бугарска, Црна Гора), док су највећи раст ненаплативости забиљежиле земље које су такође одржале курс, али чије су се развојна стратегија базирале на привлачењу страних инвестицја (Литванија, Летонија) и то због драматичног пада извоза у развијене земље усљед протекционистичких мјера влада тих земаља. Из наведеног се може закључити следеће: пораст ненаплативости кредита је, прије свега, везан за привредну ситуацију у земљи, а не за кретање девизног курса.
Други проблем који би се могао јавити је реакција иностраних власника банака у БиХ на овај догађај. Наиме, нестабилности било које врсте плаше и тјерају капитал. Проблем би могао настати ако би се због овог догађаја стране банке убудуће уздржавале од даљег пласмана капитала у БиХ, или у још горем случају, ако би дошло до повлачења страних банака из БиХ. Иако се улагања у властити капитал банака у БиХ не могу репатрирати у кратком периоду, остала улагања (углавном депозити по виђењу које мајке-банаке држе код домаћих банака), а која чине око 2/3 капитала који су донијеле стране банке (Табела бр.3), се бар теоретски могу повући у кратком року. Срећа по БиХ је што би тиме банке-мајке довеле у стање непоправљиве неликвидности тј. у стање стечаја банке –кћери, чиме би саме себи направиле губитке који би се мјерили стотинама милиона Евра, због чега је овај други сценарио мало вјероватан. Ипак, остаје чињеница да су високе каматне стопе на кредите комбиноване са стабилношћу КМ у протеклом периоду, привукле страни капитал, али и дале менаџерима домаћих банака осјећај сигурности, усљед кога се они нису претјерано бавили размишљањима о валутној усклађености активе и пасиве тј. изложености валутном ризику[10]. Са девалвацијом ствари би се могле значајно промјенити. Реакција страних банака као рационалних играча би вјероватно зависила од тога шта би се десило са вриједношћу активе, обавеза и властитог капитала банака и то изражено у страној валути. Због тога смо овде учинили кратку анализу како би дошли до одговора на то питање.
За потребе ове анализе, користићемо податаке из Билтена ЦББХ о структури активе и пасиве комерцијалних банака у БиХ на крају 2008. године. Ови подаци су дати у Табели бр. 3.
Табела бр. 3– Структура активе и пасиве комерцијалних банака у БиХ
Ставке пасиве | Износ у КМ на крају 2008. године | Износ у Еврима по актуелном курсу (1,95 КМ за Евро) | Износ у Еврима после девалвације од 1о%) курс 2,145 КМ за Евро |
Депозити у домаћој валути | 5.984,1 | 3.068,8 | 2.789,8 |
Депозити у Еврима | 5.458,9 | 2.799,4 | 2.799,4 |
Остали депозити у страној валути | 570 | 292,3 | 292,3 |
Страна пасива | 6.307,8 | 3.234,8 | 3.234,8 |
Властити капитал | 3.004,5 | 1540,8 | 1501,8[11] |
Остало | -297,5 | -152,6 | -138,7 |
Укупно пасива | 21.040,9 | 10.790,2 | 10.479,4 |
Ставке активе | |||
Кредити у КМ без валутне клаузула | 3.271,4 | 1.677,6 | 1.525 |
Кредити у КМ са валутном клаузулом[12] | 9.814 | 5.032,9 | 5.032,9 |
Кредити у Еврима | 706,1 | 362,1 | 362,1 |
Кредити у другим страним валутама | 769,6 | 394,6 | 394,6 |
Страна актива | 3.086,9 | 1.583 | 1.583 |
Резерве | 3.352,9 | 1.740 | 1.581,8 |
Укупно актива | 21.040,9 | 10.790,2 | 10.479,4 |
Извор: Валстита израчунавања на основу Табела 11, 20 из Билтена 4-2008 ЦББХ
Као што се види властити капитал банака би био умањен за неких 40 милиона Евра (око 80 милиона КМ). Иако се ради о значајним средствима, ипак она чине свега око 2,5% вриједности властитог каптала, због чега се може претпоставити да реакција банака не би била претјерано драматична.
2.2.3. Популизам и подршка ММФ-а
Дугорочно најзначајнију пријетњу по замишљени систем би представљао евентуални популизам тј. неодговорност домаћих власти која би се састојала у злоупотреби овог флексибилнијег облика монетарног система, како се не би учнило ништа да се пресјече основни узрок инфлације у БиХ, а то је бржи раст бруто плата од раста продуктивности. Мотив за ово (не)чињење би било, наравно, прикупљање политичких поена, будући да је ограничавање раста плата политички непопуларно. Умјесто тога неодговорне власти би могле покушати да ефекте „популистичке инфлације“ компензују честим девалвацијама чиме би практично изманипулисали идеју која се налази у суштини овог система.
Други, на одређен начин, политички проблем могла би да представља реакција ММФ-а на покушај мјењања постојећег монетарног система. Иако је ММФ својим статутом признао земљама чланицама право да бирају режим девизног курса (а БиХ је чланица) не смијемо занемарити чињеницу да је ММФ у Босну и Херцеговину практично донио валутни одбор, те да је гувернер пуних десет година био њихов представник. Уз то ова земља је и даље зависна од аранжмана са ММФ-ом, чија реализација подразумијева уважавање мишљења ове институције. Због тога би, ако би се БиХ власти одлучиле за промјене, било потребно на вријеме започети разговоре како би представници домаћих монетарних власти увјерили ММФ да је ова исправка неопходна за дугорочну одрживост система, те да не представља његово напуштање.
Због тога би се у новом закону о Централној банци БиХ могла унијети клаузула о институционализованој сарадњи са ММФ-ом када се ради о монетарној политици, конкретно, да се одлука о девалвацији не може донијети без сагласности ММФ-а. Тиме би се можда постигла два циља истовремено; добила би се сагласност ММФ-а на жељене промјене и одузела могућност домаћим властима да злоупотребе систем.
У прилог предложеном рјешењу не иде ни то што су различите облике (али не исте) пузајућег курса (или пузајућих коридора) испробале и напустиле Хрватска (1992), Словенија (1993 -1994), Русија (1996-1998), Пољска (1991-1999), Мађарска (1996-2000) и још неке земље, док је од ЗУТ он тренутно у примјени само у Азербејџану и Узбекистану.
2.3. Предности девалвације
Заштита конкурентности земље на дужи рок и смањење трговинског дефицита. Тешко је измјерити колико би тачно БиХ у дужем периоду смањила трговински дефицит као посљедицу овакве девалвације и да ли би то и колико успорило раст спољног дуга. То зависи од еластичности извоза и увоза, разлика у стопама инфлација у БиХ и Еврозони и наравно посматраног временског хоризонта. Можда је могуће направити пар сценарија (нпр. ако би просјечна инфлација у БиХ била 1, 1,5 ,2 % изнад инфлације у Евро зони, а збир еластичности извоза и увоза износио 0,5, 1, 1,5, те анализа обухватала наредних 10, 20, 30 година), али ћемо се ипак уздржати од овога да нас не би осудили за стварање модела без адекватних података. Чињеница је да би се конкурентски положај земље, бар што се тиче монетарних фактора, задржао на постојећем нивоу.
Смањење трговинског дефицита у кратком року није основни разлог за спровођење овакве девалвације, па се на овом пољу и не очекују значајни резултати, али се може са сигурношћу тврдити да ће до одређених, иако можда скромних резултата и овде доћи. При томе основни подстицај за смањење трговнског дефицита неће бити неко значајно попраљање конкурентског положаја земље и пратећи раст извоза, већ пад масе зарада и пензија изражених у Еврима. Ово ће домаћем становништву умањити куповну моћ (посебно) за увозним производима и тако утицати на смањење увоза. Такав развој догађаја виђен је у Србији у протекле 1-2 године.
Избјегавање смањења реалних надница. Наспрам могућег проблема који се састоји у неконтролисаном расту надница усљед политичких фактора налази се предност девалвације у избјегавању наметнутог смањења реалних надница. Покушаћемо да то објаснимо на следећи начин. Дугорочна развојна стратегија у свим ЗУТ се састоји, између осталог, и у томе да се утиче на спорији раст надница спрам раста продуктивности како би побољшало конкурентски положај земље и тиме привукли страни инвеститоре, те тако смањио спољнотрговински проблеми који већина ЗУТ има. Иако је ово са макроекономског стајалишта пожељан сценарио, он претпоставља одређене жртве. Те жртве ће поднијети становништво којем се ускраћује раст плата. Колике ће те жртве бити зависи од способности власти да брзо проведу реформе које ће да подстакну прилив капитала и раст продуктивности у земљи. Ако би продуктивност расла брзо, онда нешто спорији раст плата не би био проблем. Ипак, ако продуктивност не би расла брзо, а спољнотрговински дефицит постане неодржив властима би преостало једнино да оборе ионако ниске наднице. С обзиром на скорија искуства земаља чији се модел раста, слично БиХ, базира на континуираном задуживање у иностранству (чиме се постиже раст домаће тражње у кратком периоду који пак скоро ни једана земља није успјела претворити у раст домаће понуде због чега је тражња завршила у трговинском дефициту), јасно је да овај модел има ограничен вијек трајања. Тиме је вјероватноћа за ограничење раста плата као алтернативног начина достизања циља значајно порасла. Тим прије, што се ово рјешење, на извјесан начин, налази у срцу садашњег монетарног механизма. Ради се о концепту који сеже у далеку прошлост, још у доба златног стандарда гдје је називан Хјумовим механизмом. Укратко, овај механизам дјелује тако што би се дефицит примарног текућег рачуна неутралисао сам од себе тиме што би као посљедица дефицита дошло до смањења новчане масе[13], што би водило расту каматних стопа и успорењу привредне активности што у коначници води смањењу надница, а самим тим и дефлацији. Треба се присјетити да су у покушају обнављања златног стандарда након Првог свјетског рата, власти неких земаља прибјегле смањивању надница као начину за достизање дефлације којом би се овај механизам употребио у обрнутом смјеру. Такву је политику нпр. спроводио Черчил, а што му је оштро замјерио Кејнс због погубног ефекта на животни стандард становништва. Ако је овакво прилагођавање било нереално за Велику Британију прије 80-так година, илузорно је сматрати да ће овакву политику бити могуће спровести у Босни и Херцеговини данас у много тежим околностима. Једноставно огроман број становништва већ данас живи испод егзистенцијалног минимума, и одлучити да се штити конкурентска позиција БиХ, угрожена апресијацијом реалног курса, тако што би додатно оборио животни стандард становништва могло би довести до раста социјалних тензија што никако није пожељно у једној овако нестабилној земљи.
Ефекат ове реформе на подизање ликвидности унутар БиХ (новчана база у домаћој валути би се могла подићи за проценат девалвације) могао би да буде још један занимљив аргумент у корист разматране реформе, будући да је помоћ државе у обезбјеђивању ликвидности била једна од најзанчајнијих мјера којом су владе најразвијенијих земаља покушавале изаћи на крај са ефектима свјетске економске кризе[14]. Јако битно техничко питање је шта би Централна банка учинила са растом новчане базе[15] у домаћој валути који би јој се нашла у рукама након девалвације. Свакако да није за очекивати да ЦБ БХ посједује све спискове од кога су куповали страну валуту у задњих 12 година, па да за проценат девалвације пребаци средства овим субјектима. Уосталом, већина тих субјеката су комерцијалне банке, а оне ће бити компензиране растом ануитета. То значи да би у крајњој линији ова девалвација представљати облик прикривеног пореза који би платили грађани и привреда. Због тога би та средства на крају и требала да буду стављења њима на располагање. Међутим, ако би овако прикупљена средства отишла директно у јавну потрошњу, може се очекивати раст инфлације. Умјесто тога. боље рјешење би било да се ова средства ставе на располагање Инвестиционо-развојним банкама ентитета уз обавезу да се њима на кредитној основи подрже привредни субјекти.
Закључак
Овај чланак не треба схватити као препоруку за тренутно напуштање или мјењање система „монетарног одбора“ у Босни и Херцеговини. Као што смо на почетку рада истакли, треба га,, прије свага посматрати као разраду једне од могућих, а занемарених алтернатива, ако трошкови одржавања система монетарног одбора постану претешки за БиХ. Ово посебно што се након кризе у Грчкој не може рачунати са уласком БиХ у ЕМУ у некој догледној будућности док се сам систем нашао под притиском.
Разрада те алтернативе (crawling peg with backward looking), је прије свега, послужила да се анализирају позитивни и негативни ефекти које би промјена номиналног девизног курса без дирања у начин функционисања Централне банке БХ (без одустајања од осталих принципа на којима почива монетарни одбор) донијела земљи. У раду је уочено шест потенцијалних негативних ефекта евентуалне примјене овога система: валутна супституција у корист неке валуте у чију вриједност грађани више вјерују, повлачење депозита, раст ненаплативих кредита, бијег банкарског капитала, популистичка инфлација, неспоразум са ММФ-ом итд. С друге стране, уочене су и неке предности овакве промјене. Прије свега, она би заштитила ионако ниску конкурентност земље од девастирајућег ефекта виших стопа инфлације у земљи у односу на Еврозону, у одређеној мјери би помогла очувања надница од смањења, у малој мјери би се смањио трговински дефицит, порасла би ликвидност привреде. На крају морамо да констатујемо да је резултате наше анализе могуће сумирати у једној реченици: Ради се о алтернативи која заслужује да јој се посвети већа пажња, али је немогуће донијети коначане закључке без додатних истраживања чији нисилац би требала да буде нека институција система са довољним материјалним средствима за то. Посебно је битно извршити истраживања које би квантификовало реакцију јавности на промјену девизног курса.
Литература:
- Билтен 4-2008, ЦБ БХ
- Горан Николић, „Динар 10 година после: комапаративна анализа“, ЦВП, Београд, 2010.
- Европска агенција за статистику (Eurostat), доступно на: ec.europa.eu/eurostat
- Financial sector assessment program BiH- FSAP, 2006. и 2009. imf.org/external/np/fsap/fsap.asp
- Howerd Schneider, “
- IMF Date and Statistics, www.imf.org
- Ивона Кристић, „Одрживост аранжмана валутног одбора у БиХ“, Дирекција за економско планирање БиХ, Сарајево, 2007. година www.dep.gov.ba
- Извјештај 3-2008. године, ФБА, доступно на: http;/www.fba.ba/novostibin/publikacije-65-2.pdf
- Извјештај 3-2008, Агенција за банкарство Републике Српске; доступно на: http:/www.abrs.ba/publikacije/Izvještaj o stanju bankarskog sistema RS 3009 2008.pdf
- Ковачевић Радован, „Девизни курсеви: режими и политика“, Институт за спољну трговину, Београд, 2002.
- Плакаловић Ново, „Монетарна економија“, завод за уџбенике и наставна средства С.Сарајево, С.Сарајево 2004.
- Петрица Ђаковић „Другови стигли су дугови“, НиН, 23.9.2010. године, Београд
- Редован годишњи извјештај НБС за 2009. годину доступно на: www.nbs.org
- „Срби међу најуреднијим платишама у Европи“ , Прес РС дана 17.10.2010.
[1] Званичне процјене власти БиХ, прије избијања свјетске економске кризе, су говориле о уласку у ЕМУ око 2017. године, што је са данашњим подацима у домену научне фантастике
[2] О овоме можете више прочитати у раду: „Одрживост аранжмана валутног одбора у БиХ: цијена пропуштених реформи“
[3] Аутор је Ивона Кристић, а ментор еминентан и на нашим просторима познат, професор Владимир Глигоров.
[4] Погледати рад: „Динар 10 година послије: компаративни увид“ аутор Горан Николић, доступно на: www. cnp.srb
[5] Изабрали смо ову годину, јер је то посљедња година непосредно прије доласка ефеката свјетске економске кризе на БиХ.
[6] До укидања националних валута и потпуног преласка на кориштење Евра Конвертибилна марка је била везана за Њемачку марку, па би до 2000 године било правилније израчунати разлику у инфлацији у БиХ и Њемачкој што би по представљало још строжији критеријум, јер је инфлација у Њемачкој била још нижа од просијека у Еврозони
[7] Иако је опште правило да девалвација води расту увозних цијена, то зависи и од низа други фактора као што су; кретање куповне моћи у земљи (да ли постоји простор за раст цијена?), значај појединог тржишта за стране произвошаче, кретање свјетских цијена тог и повезаних производа итд.
[8] Извјештај 3-2008. године, ФБА, доступно на: http;/www.fba.ba/novostibin/publikacije-65-2.pdf и Извјештај 3-2008, Агенција за банкарство Републике Српске; доступно на: http:/www.abrs.ba/publikacije/Izvještaj o stanju bankarskog sistema RS 3009 2008.pdf
[9] За БиХ је можда најинтересантнији примјер сусједне нам Србије, будући да се привреда ове земље налази у врло сличној ситуацији као и наша привреда и да се у протеклом периоду ова земља доминантно ослањала на практично исту развојном стратегију (раст тражње у земљи кроз задуживања у иностранству). Тамошња искуства су следећа. Становништво остаје уредано у отплати кредита без обзира на кризу и девалвацију. То потврђује предсједник Удружења банака Србије господин Верољуб Дугалић који у чланку под називом „Срби међу најуреднијим платишама у Европи“ коју је изашао у Прес РС дана 17.10.2010. године изнио податке како је у 2010. број оних који не враћају кредите у Србији тек 3,4%, што је чак боље од Европског просјека, док је прије почетка кризе проценат износио 1,4%[9]. С друге стране, привреда је много лошији дужник. Скоро сваки четврти кредит има проблема са наплатом (24%). Тај податак износи новинар НиН-а Перица Ђаковић позивајући се на податке НБС у чланку „Другови стигли су дугови“, НиН, 23.9.2010. године, Београд
[10] Тај однос валутне структуре активе и пасиве се у стручној литератури често назива Валутно-осјетљиви јаз
[11] Властити капитал није израчунат прерачунавањем по новом девизном курсу, већ као резидентна ставка тј. када новоизрачунату активу умањимо за новоизрачунате обавезе
[12] Израчунато на основу података ФБА и АБРС према којима је 75% кредита индексирано у неку страну валуту
[13] Овде се занемарује могућност да Централна банка изврши стерилизацију одлива, што се у пракси дешавало још у XIX вијеку, а та опција постоји и данас
[14] Треба се присјетити да су ФЕД, ЕЦБ и Јапанса централна банка смањели референтне каматне стопе на најнижи ниво у историји како би обезбједиле додатна средстава банкама подразумјевајући да ће тако помоћи привреди да дође до јефтиних кредита
[15] Нпр. Девизне резерве на крају 2008. године се чувају у облику депозита код нерезидентних банака и инвестиција у хартије од вриједности и износиле су око 3.230 милиона евра (6.300 милиона КМ), а новчана база око 5.730 милиона КМ (слободне девизне резерве око 570 милиона КМ). Уз промјену девизног курса са око 1,9558 на 2,145 Централна банка би могла да емитује додатних 630 милиона КМ и без додатног откупа девиза, а само на основу постојећих девизних резерви.
Администратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши