Одрживост аранжмана валутног одбора у БиХ: цијена пропуштених реформи (пуна верзија)

Чланак објављен у интернет часопису Каталаксија, доспупно на: www.katalaksija.com

Апстракт: Околности се мјењају на штету постојећег начина функционисања Централне банке Босне и Херцеговине (ЦББХ). Разлози су много дубљи од свијетске економске кризе, која се обично наводи као узрочник овог погоршања. Стварни разлози су то што деценија монетарне стабилности, коју је донијело увођење система монетарног одбора у БиХ (од 1997.године), није искоришћeна  за спровођење свих неопходних реформи како би Босна постала међународно конкурентна земља. Посљедице су да би неадекватна привредна структура у комбинацији са потрошеним моделом привредног раста и ригидном монетарним системом могла у блиској будућности довести земљу пред горак избор: опстанак система монетарног одбора у БиХ или дубока депресија, при чему и сама промјена постојећег монетарног система може изазвати кризу. Ипак, захваљујући аранжману са ММФ-ом, реформама које је Влада Републике Српске започела прије избијања кризе и неким потезима ЦББХ,  купљено је још нешто времена у којем монетарни систем није доспио до „тачке пуцања“, па би се овај избор још увијек могао избјећи, али само ако ово вријеме буде искоришћено на најбољи начин за спровођење економски реформи у којима земља касни.

Кључне ријечи: монетарни одбор, девизне резерве, позајмљивање у иностранству

            ЈЕЛ класификација: Е 58

            Увод

Није никаква тајна да је Босна и Херцеговина прије дванаест година усвојила систем „монетарног одбора“ (currency board-а) и да је тај систем дао одличне резултате на плану смањења инфлације у земљи, представљао значајан допринос сређивању стања у финансијском сектору и  уопште представаљао сидро које је чувало „БиХ брод од непотребног лутања на олујном мору транзиције“.

За читаоце који нису посебно упућени у проблематику функционисања монетарног одбора и монетарних власти БиХ, ево само основних принципа на којима функционише овај систем:

1. непромијењиво фикасан девизни курс

2. посједовање девизних резерви у стабилној валути на нивоу неопходном да се покрије количина штампаног и кованог новца

3. неограничена интерна конертибилност  тј. могућност претварања домаћег новаца у валуту резерви (и обрнуто) по фиксном и унапријед познатом курсу, при чему се у принципу гарантује и могућност слободног изношења те стране валуте из земље (екстерна конвертибилност)

Због ових правила Централна банка Босне и Херцеговине не може да штампа новац без покрића како би давала позајмице[1] држави, што се сматра позитивним, будући да су управо такве позајмице најчешћи узрок високих стопа инфлација у свијету. Међутим, из истих разлога ЦББХ не одређује, фундаментално, ни износ новчане масе у привреди[2], већ он зависи од прилива девиза у земљу[3], тако да највећа предност овог система може да постане и његова највећа мана, ако му оклности не иду на руку.  

Пуних десет година (1998. – 2008.) су околности ишле на руку монетарном систему БиХ, тј. приливи девиза у земљу су превазилазили одливе што му је омогућавало да нормално функционише. Међутим, иза фасаде релативне успјешности су се акумулирали проблеми који су пољедица дјелимичног спровођења препорука „Вашингтонског консензуса“ по систему „узми шта ти се свиди“. То у случају БиХ конкретно значи да је реформу монетарног системa слиједила реформа финансијског сектора, док је темељна реформа реалног сектора изостала све до корака које је спровела Влада Републике Српске пред сам почетак свијетске економске кризе. Истине ради, већи број, некад државних предузећа је приватизован у цијелој БиХ, али се углавном радило о мањим и пропалим фирмама са непокретном имовином која је привукла домаће предузетнике, док се примјери успјешних приватизација, у којима је након приватизације дошло до оживљавања производње и запошљавања нових радника, могу набројати на прсте једне руке. Реално, најздравија и највриједнија предузећа нису ни ишла у приватизацију, већ су само промјенила правну форму, па се више не називају „државним“ већ „акционрским друштвима у већинском државном власништву“, гдје се под државом подразумјевају ентитети.

Иако се овако „крња“ транзиција, може, бар дјелимично, објаснити жељом власти да грађане не изложи додатном стресу који би донијеле свеобухватније реформе, те одсуство интересовања страних инвеститора за ово трусно подручије, остаје чињеница да је ово кашњење у реформи реалног сектора  усмјерило земљу у правцу привредног раста заснованог на задуживању у иностранству. То је у првој деценији XXI вијека био основни модел привредног раста[4] БиХ али и још неких ЗУТ. Значи радило се о расту заснованом на предимензионираној потрошњи за коју рачуни тек требају да стигну. Тек 2007. године је Влада Републике Српске предузела одлучније реформе у правцу промјене модела раста тј. привредене структуре и то тако што је успјешно приватизовала неколико великих државних предузећа немонополског карактера и најавила је масивне СДИ. Међутим, ове реформе су стале на свега неколицини довршених мијера док је за потпуну реформе тада већ било касно. Једноставно, пропуштена је деценија и стигла је свијетска економска криза.

БиХ и ефект свјетске кризе

 Оваква структура и стање привреде пред почетак кризе, је довела до занимљивих ефеката кризе на Босну. У почетку је БиХ претрпијела много мање штете него већини много успјешнијих ЗУТ, док се праве размјере кризе тек очекују у будућности. Како је то могуће? Ради се о комбинацији неколицине фактора.

 Први је што, као што смо већ истакли, то што БиХ није претходно створила конкурентан извозни сектор, па ни значајан пад извоза који је услиједио није имао тако велики ефекат на БДП, као нпр. у Балтичким земљама код којих се модел транзиције базирао на привлачењу СДИ и расту извоза, због чега су ове земље постале много осјетљивије на кретања на међународном тржишту.

Други фактор који је умањио ефекте кризе је био позитива трент раста БДП-а прије доласка кризе. Тако је неколико година за редом РБДП растао по стопи од око 5%[5] годишње. Уз то поменуте мјере Влада Републике Српске (приватизација Телекома и Нафтне индустрије), су дале одређен додатни подстсицај привреди Републике Српске (па и ФБиХ), на више начина.  Државно администрирање у ова два сектора је значајно смањено, сталне дотације за вишедеценијског губитника (Рафинерију нафте у Броду) су укинуте, влада је дошла до неповратних средстава у висини једног годишњег буџета, па јој средстава бар на почетку кризе није недостајало. Тим средствима је формирана Инвестиционо- развојна банка Републике Српске која је одиграла позитивну улогу на пољу подстицања привредене активности путем одобравања пословних кредита и кредита посебним групама становништва чиме је дијелом компензован први удар кризе. Можда најзначајније од свега, продаја Нафтне индустрије је дала добре резултате на пољу покретања индустријских капацитета који нису били у пуној функцији још од почетка рата у Босни, што је довело до значајног раста индекса индустријске производње Републике Српске и то доста брзо по приватизацији (у 2008. години идустријска производња Републике Српске је практично удвостручена у односу на предходну годину), док је у наредне двије године тај раст износио по 20%. Ипак, све ове није било довољно да рецесија буде избјегнута чак ни у Републици Српској, па је БиХ забиљежила пад  НБДП-а у 2009. од око 3% и значајан раст незапослености (око 30.000 радника). У 2010. години је дошло до одређене стабилизације. Кретање НБДП-а ће према најавама бити око 0, док је тренд отпуштања радника значајно успорен (у 2010 је број незапослених порастао за 10.000 радника). Да ли то значи да је криза иза нас и да можемо да наставимо гдје смо стали прије ове кризе? Ако се ово питање односи на модел раста базиран на задуживању у иностранству, онда је одговор негативан. Ако је питање да ли треба да наставимо реформе које је започела Влада Републике Српске прије почетка кризе онда је одговор позитиван. Шта више, данас су ове реформе неопходнје него те 2007. године. Зашто?

Потрошени модел раста и назнаке дубље кризе

            Једноставно, модел раста који је земља користила деценију прије доласка кризе  је на заласку каријере, што би, у одсуству реформи, могло довести земљу до, прво монетарне, а затим и опште економске кризе. У објашњењу ове тврдње најлакше је користити податке који се односе на кретање четири основна макроекономска агрегата: девизних резерви, приватног дуга и јавног дуга и привредне активности у периоду прије и послије избијања кризе. Тако је модел раста БиХ прије избијања кризе карактерисао стални раст девизних резерви, раст приватног дуга, стагнација јавног дуга и раст привредне активности. Од избијања кризе ти трендови су драматично промјењени и то на горе. Биљежимо тренд пада девизних резерви, стагнацију приватног дуга, стагнацију привредне активности и раст јавног дуга. Конкретни подаци који ово подкрепљују су следећи.  Закључно са 30.9.2010. године девизне резерве ЦББХ су за око 440 милиона Км мање него на крају 2007. године (или око 7% девизних резерви). Јавни дуг је за око 1.800 милиона КМ већи него на крају 2007. године. Главни канал раста приватног дуга (комерцијалне банке) су у задње двије  године смањиле крадитне пласмане приватном сектору за око 460 милиона Км, док је раст РБДП-а за задње три године близак 0. У 2011. се очекује раст БДП-а од 4%, према најавама ММФ-а. Из ових података се наслућује опасност по будући економски раст БиХ. Та опасност долази из комбинације тренда пада девизних резерви и најављеног раста привредне активности. 

           

            Остварени и прикривени пад девизних резерви

Иако пад девизних резерви од 7% ,за три године, можда не дјелује алармантно, тај податак заправо не даје потпуну информацију, о правим размјерама кризе. За стварање потпуне слике треба се присјетити да би без раста јавног дуга (позајмице од ММФ-а, Европске инвестиционе банке, Европске банке за обнову и развој и још неких институција), пад девизних резерви већ данас износио око 1 милијарду € (или око 1/3девизних резерви). О дубини пада дотока девиза говори и чињеница да овај пад није успио у потпуности да спречи чак ни пад дефицита трговинског рачуна за скоро 1,5 милијарди € годишње (или око 30%)  у односу на максимум из 2008. године. Значи пад девизних резерви је тренд који је ублажен али није спријечен. Међутим, начин на који је пад ублажен (помоћу раста спољног дуга, по највише кредитом ММФ-а) није дугорочно одржив.

           

Враћање кредита ММФ-а као омча око врата ЦББХ

Аранжман са ММФ-ом је склопљен на три године. Средства добијена кредитом  ММФ-а требају да послуже за несметано сервисирање спољних обавеза земље у току кризе. Тако се овдје заправо радило о репрограмирању обавеза, а не треба заборавити да ни један кредит не може да послужи као вјечити извор за покривање старих дугова. Прије или послије дугови приспију на наплату. То значи да након истека овог аранжмана (средином 2012. године) ова (и друга) позајмљена средства треба почети враћати. Тако само по овом основу аранжмана са ММФ-ом из + 400[6] милиона € годишње прелазимо у (око)  – 300[7] милиона. Чак и ако је уштедама у јавним буџетима, на којима је инсистирао ММФ, могуће прикупити ова средства, ово ће представљати удар од око 700 милиона Евра годишње на рачун девизних резерви у току периода враћања зајма. С обзиром да су нам девизне резерве нешто преко 3 милијарде €, остаје нејасно на који извор девиза власти рачунају да покрију оволике одливе девиза.

Банкарски сектор- стагнација приватног дуга

Комерцијалне банке су од приватизације  до избијања кризе 2008. године (значи неких 7-8 година), биле битан извор девиза, јер су сваке године из иностранства доносиле (дио у облику улагања у капитал банака, дио у облику позајмљивања) око 450[8] мил Евра годишње које су код ЦБ претварале у КМ да би могле пласирати кредите у домаћој валути[9]. На повратак овог извора средстава ни након кризе не треба претјерано рачунати и то из два разлога. Први је што су се становништво и привреда БиХ приближили горњој граници задужености[10]“, због чега се очекује успоравање кредитног раста у будућности. Други и непосреднији разлог је што чак и кад би стране банке мотивисане високим стопама поврата биле вољне да се преузму ризик и позајмљују већ презадуженим субјектима, препоруке Базелског комитета из ове године (Базел III[11]) ће их у томе ограничити. Наиме, трећа препорука тражи смањење изложености ризику земље што значи да ће се стране банке, умјесто слања девиза из земаља, гдје имају сједиште у земље у којима послују банке-кћери, морати орјентисати на прикупљање домаће штедње. Suma sumare, на стране банке као на извор девиза у средњем року више не треба рачунати. Додуше, олакшавајућа је околност што је ова земља (БиХ) тај пад већ окусила у предходне двије године, па он неће додатно погоршати ситуацију.

Значи ако би сви остали фактори остали непромјењени већ за пар година би нам се могло десити да нам одливи девиза премашује девизне приливе за преко 700 милиона € годишње (бар у периоду враћања зајма), што је уз девизне резерве од око  3 милијарде € и одлучност да се сачува систем монетарног одбора по сваку цијену, довољно да, за свега неколико година доведе до драматичног пада новчане масе..

Привредни опоравак као опасност

Додајмо овоме и да је у скорије вријеме дошло и до опоравка привредене активности мјерне БДП-ом и да се у проекцијама ММФ-а и домаћих власти најављује његов бржи раст у будућности. Ово ће извршити додатни притисак на новчану масу и то у два паралелна смера. Први смјер је раст РБДП-а који ће тражитии повећења новчане масе зарад одржања постојећег нивоа ликвидност. Други смјер је чињеница да је због овакве привредне структуре какву имамо у БиХ, раст НБДП-а чврсто повезан[12] са растом трговинског дефицита.

Тако долазимо у парадоксалну ситуацију да, иако је сваки раст привредне активности потребан овој земљи „као жедном вода“, он истовремено повећава ризик од избијања монетарне кризе која би се врло брзо могла пренијети на слабашни, интраверзни реални сектор. Зашто?

 Када је новца све мање, а тражња за њим све већа то води привреду у неликвидност која у најтежим облицима води гашењу чак и здравих предузећа. Док проблем није толико изражен долази до значајаног раста каматних стопа, а раст каматне стопе значи и мање инвестиција, мање запошљавања, а можда и прилив шпекулативног капитала из иностранства (ако БиХ сачува бар политичку стабилност), што би краткотрајно допринјело расту новчане масе, али и учинило монетарни систем  БиХ изузетно осјетљивим. То нас доводи до закључка да, ако се у БиХ не нађе трајан начин да се повећа новчана маса, угушиће се и ова привредна активност која сада постоји и тако успоставити једна лоша привредна равнотежа на још нижем нивоу коришћења ресурса него што је то данас.

 Одговор ЦББХ на кризу

Систем монетарног одбора има и једну мање уочљиву и мање транспарентну карактеристику. Наиме, овај је систем (као и већина других система базираних на фиксним девизним курсевима) ставио на располагање менаџменту ЦББХ, за наше услове, огромна средстава по основу управљања девизним резервама БиХ. Пласманом ових средстава у првокласне стране банке и дуговне хартије од вриједности, ЦББХ зарађују значајна средства из којих, прије свега, покрива своје трошкове, а тек онда остатак средстава пребације другим облицима власти у БиХ. Тиме је Банци омогућена финансијска независност, што је свакако добро и што треба подржати, али их је истовремено довело у ситуацију да особље банке не дјели судбину земље. Због тога оптималан избор за менаџмент ЦББХ не мора бити и оптималан избор за земљу у цјелини. Тако није тешко замислити сценарио у којем пад девизних резерви од нпр. 25% не утиче претјерано на одлучност менаџмента Банке да очува систем монетарног одбора[13], али утиче на драматичан раст неликвидности у привреде. Овим потезом, менаџмент ЦБ би себи изградио имиџ несаломљивог браниоца здравог монетарног система, за узврат не би игубио ништа, те би изашао као својеврстан морални побједник из ситуације у којој би цех пропуштених реформи платила слабашна привреда и сиромашно становништво. То је један од разлога зашто  од ЦББХ не треба очекивати неки драматичан план за спасавање ситуације.

У контексту таквог начина размишљања треба разумјети и мјере које је ЦББХ до сада предузела, а које су ограниченог дејства и „козметичке“ природе. Мислимо на смањење стопе обавезних резерви и на недавну забрану обављања трансакција у страним валутама на територији БиХ. Ова друга мјера неодољиво подсјећа на сличне мјере које је својевремено предузимала НБ СФРЈ. Иако ове мјере ЦББХ могу да купе (или су већ купиле), нешто времена тако што ће краткорочно подићи ниво виших новчаних агрегата захваљујући ослобођеним средствима или ће допринјети расту девиних резерви, јер ће  становништво и привреда бити приморани да продају дио девиза који су до сада чували код себе, оне не могу промјенити фундаментални фактори који воде паду девизних резерви.

Ипак, у коначници се менаџмент ЦББХ може са пуно права бранити на два начина.

 Први је да кажу како су они само ревносни извршиоци улоге коју су им намјениле више власти кроз Закон о Централној банци БиХ и да се стога одговорност за стање у привреди и превазилажење кризе треба тражити на другој страни.

Други је да објасне како је пад новчане масе и раст каматних стопа дио Хјумовог механизма успостављања спољнотрговинске равнотеже (преко плећа радника) због чега ову појаву и не треба спречавати.

Из овога произилази да одговорност за судбину радника и очување монетарног ситема лежи на другој страни.

Реформе које је потребно предузети

Та „друга страна“ су владе ентитета које имају реалну моћ да проведу или не проводу економске реформе које ће постојећи монетарни систем учинити одрживим или не. Све мјере које би владе требале провести тешко је набројати. Њих могу саставити тимови експерата и превазилазе оквир овог рада. Због тога ћемо се ми, када говоримо о овим мјерама, држати ефеката које је неопходно постићи како би се предупредила појава монетарне кризе. Тако је реформе могуће сагледати у два сценарија:

а) Први и мање популаран сценарио је општа штедња. Значи смањити потрошњу и повећати производњу (поготово за извоз) како би смо смањили трговински дефицит који води паду девизних резерви. Ово је мало вјеоватно из два разлога: већ смо сувише сиромашни да би смо се имали чега одрећи, а и немамо Бог зна шта да извеземо и да хоћемо.

б) Други сценарио је радити оно што је Влада Републике Српске почела да ради још 2007. године. Значи, извршити приватизацију државних фирми које немају монополски карактер и привући СДИ. Позитивни ефекти онога што је Влада урадила за кратак период су очити: 800 милиона € је повећало девизне резерве,  покретањем производње у Рефинерији у Броду је смањен трговински дефицит, а оснивањем ИРБРС-а је смањен проблем неликвидности у Реублици Српској. Значи хитно наставити тамо гдје смо стали. Алтернатива је мијењати  монетарни систем што је проблем и прича за себе.

Закључак

Многи се данас утркују у изјавама како је неолиберализам мртав и како га је сахранила свијетска економска криза. У узроке кризе у развијеним земљама нећемо улазити. Ипак, примјер Босне који смо изнјели у овом раду јасно показује да за кризу у Земљама у транзицији није одговоран неолиберализам, већ његова непотпуна и недослједна имплементација. Конкретно, криза у БиХ је посљедица комбинације пропуштених реформи у првцу стварања истински тржишног реалног сектора, потрошеног модела привредног раста заснованог на задуживању у иностранству и у суштини доброг, али ригидног монетарног система.

Тако је свјетска криза у БиХ, за кратко вријеме преокренула трендове из континуираног раста девизних резерви, приватног дуга и привредне активности у привредно стагнирање, раст јавног дуга и пад девизних резерви. Овакав развој догађаја (као ни стратегија раста заснована на задуживању у иностранству), додуше није специфичност БиХ, али је у њој ситуација додатно закомпликована ригидним монетарним системом у којем новчану маса зависи од кретања девизних резерви. То постојеће стање у земљи чини чак и средњерочно неодрживим и захтијева хитно провођење реформи без којих би врло брзо могло доћи до монетарне а затим и још дубље опште економске кризе (депресије).

            Додуше, у овом тренутку је још увијек могуће саставити план спасавања постојећег (монетарног) система уз избјегавање депресије, будући да аранжман са ММФ-ом још није истекао, Базел III још није попримио оперативну форму, а комерцијалне банке у земљи још посједују вишкове резерви и обавезне резерве. Међутим, овај план не може ни донијети ни провести ЦББХ са својим ограниченим капацитетима и пасивним дјеловањем, већ владе ентитета на којима је права моћ одлучивања.  Влада Републике Српске је у прошлости показала да је свијесна у којем правцу реформе треба да иду, али је застала у њиховом провођењу притиснута ријешавањем горућих проблема које је донијела свијетска криза.  Ипак, наш рад показује да су реформе започете 2007. године, данас неопходније него икада прије. Њихов изостанак у најближој будућности би довео земљу у ситуацију да бира између два зла: напуштања постојећег монетарног система, што би макар било и неизбјежно донијело бројне негативне ефекте[14], и одржавање постојећег система без реформи што би земљу директно одвело у депресију.

Литература:

1. Билтен 4-2009 и 3-2010 ЦББХ, доступно на: www.cbbh.ba

2. Howerd Schneider, “Basel committee reaches agreement on bank rules”, Washington Post, July 27, 2010.

3. Ђого М, „Crawling peg у Босни и Херцеговини: реална опција или немогућа мисија“, доступно на: markodjogo.blogspot.com

4. Ђого М.“ Домети финансијске либерализације у БиХ – дискрепанца између тога коко  видимо себе и како нас други виде”. Каталаксија, доступно на: www.katalaksija.com

5. Ђого М,“Монетарни ситем БиХ и трговински дефицит“, Зборник радова Економског факултета у И.Сарајеву бр 5, Пале, 2011. година

6. Извјештај 3-2008. године, ФБА, доступно на: http;/www.fba.ba/novostibin/publikacije-65-2.pdf

7. Извјештај 3-2008, Агенција за банкарство Републике Српске; доступно на: http:/www.abrs.ba/publikacije/Izvještaj o stanju bankarskog sistema RS 3009 2008.pdf

8. Предраг Јовановић-Гавриловић, „Међународне пословне финансије“, Економски факултет Београд, Београд 2000.

9. www.nbs.rs

10. www. asrs.gov

---

[1] ЦББХ у суштини не даје кредите никоме. Ипак, из биланса стања ЦББХ се види да су једини изузетак  кредити  радницима саме Централне банке

[2] ЦББХ не утиче на износ папирног и металног новца, јер се он може штампати само на основу купљених девиза, али може донекле да утиче на способност комерцијалних банака да стварају жирални новац и то тако што мијења стопу обавезних резерви (износ новца који комерцијалне банке морају да чувају код централне банке, а који служи као гаранција да ће банке у сваком тренутку бити способне да врате примљене депозите онима који то желе)

[3] Од девизних резерви зависи новчана база, док виши новчани агрегати зависе и од склоности становниптва штедњи и способности комерцијалних банака да пласирају прикупљена средства

[4] Више о овоме погледати у:“ Домети финансијске либерализације у БиХ – дискрепанца између тога како  видимо себе и како нас други виде”. Каталаксија, доступно на:  www.katalaksija.com

[5] Погледати 4-2009 Билтен ЦББХ, Главни економски индикатори, стр. 16

[6] Динамика повлачења средстава од ММФ-а није уједначена тако да се не повлачи исти износ средстава сбваке године, а постоје и назнаке да БиХ неће повући свих 1,2 милијарде € кредита. Ипак, апроксимативно се ради о средставима од око 400 милиона € годишње.

[7] Под претпоставком да је рок доспјелости кредита 5 година. Иако нисмо дошли до тачног податка о периоду у којем ће БиХ враћати овај кредит, знајући да су уобичајни рокови  за ову врсту кредита код ММФ-а крећу између 3 и 7 година, ово је реална претпоставка

[8] Погледати Билтен ЦББХ 4-2009, Табела бр.11, стр.166

[9] Али са валутном клаузулом чиме су девизни ризик пребациле на клијенте, што се може видјети из извјештаја Агенције за банкарство Републике Српске и Федералне банкарске агенције

[10] о чему можете више сазнати у чланку:  „Домети финансијске либерализације у БиХ – дискрепанца између тога како  видимо себе и како нас други виде“, Каталаксија, доступно на:www.katalaksija.com

[11] Занимљиво је да се у информацији о Базелу III која се нашла на сајту ЦББХ извјештава о повећању минималног износа капитала, што за БиХ уопште није битно будући да су домаће банке прекапитализоване, док се не говори о мјерама засмањење изложеност страних банака ризику земље што може имати значајне реперкусије на БиХ. Намјерно изостављање или некомпетентност?

[12] О овоме погледати више у „Монетарни ситем БиХ и трговински дефицит“, Зборник радова Економског факултета у И.Сарајеву бр 5, Пале, 2011. година

[13] Овој одлучности да се брани систем монетарног одбора по сваку цијену и до у недоглед у будућност треба приписати и чињеницу да ЦББХ није искористила значајне приходе којима располаже како би привукла кадрове којима би себе учинила елитном економском институцијом у земљи. Напросто, ако не намјеравате да водите активну монетарну политику онда вам тимови експерата и нису неопходни, већ је довољно да створите апарат који ће извршавати унапријед дефинисане принципе, што је ЦББХ и постала. Тако се могло десити, да док су чак и ЦБ сусједних нам земаља формирале тимове врхунских стручњака (махом реномираних професора универзитета, директора великих банака, бивших министара, људи са искуством рада за ММФ-у, Свијетској банци и слично) док то у Босни није случај. Чак ни на нижем нивоу (Одјела за економска истраживања) нису извршена базична истраживања која би дала бар основне показатеље неопходне за праћење ситуације и вођење економске политике, због чега остаје нејасно како наше монетарне власти уопште комуницирају са колегама из уређенијих земаља, осим ако се та комуникација не своди на протоколарно учешће и монолог друге стране (Какве податке износе представници ЦББХ када дође до питања као што су нпр.: Колика је цијеновна еластичнос увозне тражње или цијеновна еластичност извозне тражње? Колико је ефекат девалвације/апресијације рецимо Америчког долара или Србијанског динара на инфлацију у БиХ? Како процјењујемо кретање тражње за домаћом валутом како би смо је упоредили са кретањем макроекономских агрегата када немамо израчунату чак ни краткорочну каматну стопу на међубанкарском тржишту? итд).

[14] Више о овоме се може прочитати у већ поменутом чланцима: „Монетарни систем БиХ и трговински дефицит“ и  „Crawling peg у Босни и Херцеговини: реална опција или немогућа мисија“