Европско акционарско друштво (Е.А.Д.) - Societas europeae (S.E.)

Статус: рад објављен у часопису Финансинг, бр 0 (промотивни) Бања Лука 2010.

Aпстракт: Процес превазилажења граница на подручију Европске уније и поред много добре воље не иде лако. Чак и када се све видљиве границе уклоне остају оне невидљиве које се базирају на постојању суверенитета националних држава у многим областима, од којих је једна и компанијско право. Ова баријере се временом  превазилази хармонизацијом националних правних система, али и изградњом наднационалних правних института, регулисаних заједничким правом на нивоу ЕУ. Један од ових института је и Европско акцијонарско друштво, које иако спада у друштва капитала значајно сe разликује од Акционарских друштава које смо од раније познавали. У овом раду објашњене су те разлике.

Кључне ријечи: јединствено тржиште ЕУ, национални правни системи као невидљивa баријера, Европско (наднационално) акционарско друштво, Уредбе и Упутства Савјета Европе, хијерархија извора права, регистровано сједиште, настанак кроз трансформацију, учешће запослених у управљању, организација Е.А.Д., реформа Е.А.Д.

JEL класификација – G38

Увод

            Прије пар година на подручију Европске уније појавило се неколико нових типова привредних друштава са Европским[1] префиксом, међу којима је и Европско акционарско друштво (Societas europeae – SE), које има одређене специфичности у односу на Акционарско друштво код нас, и уопште различите облике А.Д.-а какве од раније познајемо.

С обзиром да су настојања ове земље усмјерена ка Евро-интеграцијама[2],  да са подручијем ЕУ већ имамо врло либерализован систем трговине и токова капитала, те да већина аналитичара истичу неопходност доласка компанија из ЕУ у нашу земљу ради бржег привредног развоја, и да наравно постоји одређена стручна радозналост, у чланку који слиједи укратко ћемо обрадити овај облик привредног друштва кроз анализу правних аката који дефинишу најважније питања везана за овај тип предузећа.

Сами правни акти су продукт одређених процеса, односно потреба, због чега ће рад почети са изношењем разлога за стварање овог облика привредног друштва на подручију ЕУ са кратком генезом процеса доношења ових правних аката. На крају тог  првог дијела ћемо извршити рангирање извора права који се односе на Е.А.Д. што ће  нам бити од кључне важности приликом објашњавања специфичних питања, као што је регистрација друштва, објављивање, рачуноводствено обухватање, премјештање сједишта итд. У другом поглављу рада ћемо објаснити основне разлике Е.А.Д.у односу на А.Д. каква од раније познајемо, а након тога и изнјети модалитете организовања овог типа предузећа,  те пренијети нека искуства из европске праксе, као и проблеме који су се јавили при функционисању овог типа привредних друштава са чим су повезане и најаве Европске комисије о томе у којем правцу ће доћи до реформисања института Е.А.Д.-а.

Мотив за стварање Е.А.Д.-а и ток процеса стварања

Е.А.Д. је резултат дугог процеса стварања јединственог економског простора Е.У. Иако између земаља чланица одавно не постоје границе за слободан ток роба, капитала и радне снаге[3], постојање националних прописа који регулишу права и обавезе А.Д.-а је дуго представљало невидљиву баријеру за несметано пословање Акционарских друштава на цијелом подручију заједнице. Та баријера је једним дијелом уклоњена доношењем Првог[4] и Другог[5] упутства Савијета током 1970-тих, чиме су у земљама чланицама хармонизовани правни прописи који се односе на А.Д-а. Међутим, овим уредбама није створена правна основа за настанак једног наднационалног-европског облика акционарског друштва, која би одговарала пословању на цјелокпном европском тржишту. То је учињено тек 2001[6]. године усвајањем:

                      

- Уредба Савета бр. 2157/2001 од 8. октобра 2001. године о статуту Европског друштва[7]

 - Упутство Савета 2001/86/ЕЗ од 8. октобра 2001. године

који су донесене заједно, а ступиле на снагу 1.1.2004. године.

Разлог због којег је правна материја која регулише сам статус Е.А.Д. подјељења у Уредбу и Упутство је исти због којег је идеја која се појавила 1948. године,  правно уобличена и усвојена[8] тек 2001. године, а ступила на снагу 2004. То је противљење неких чланица умањењу националног суверенитета у овој области, те сукоб Велике Британије и Њемачке у вези  дефинисања учешћа радника у управљању предузећем. Наиме, почетна идеја је била да овај облик предузећа буде у потпуности и у свим аспектима регулисан на нивоу заједничког законодавства ЕУ. Због тога су се у почетним приједлозима налазила питања као што су опорезивање, конкуренција итд. Од  тога се приликом доношења коначних правних аката дјелом одустало, и то тако што су се у коначном приједлогу нашла питања само статутарног карактера за Е.А.Д., а чак и ту сва питања која нису регулисана у Уредби и Упутству, по слову саме Уредбе регулисана су националним законодавством земље у којој се налази сједиште Е.А.Д.-а. То је навело неке ауторе да тврде како не постоји један, већ двадесетседам облика Е.А.Д.

Од питања која се тичу статута Е.А.Д. највише потешкоћа за постизање компромиса задавало је питање учешћа радника у управљању предузећем. Наиме, у првим приједлозима Уредбе учешће радника у управљању било је уређено у складу са праксом у Њемачкој, гдје постоји дуга пракса оваквог учешћа, што је ове приједлоге учинило неприхватљивим за земље у којима ово  није уобичајно, међу којима је највећа и најгласнија била Велика Британија. То питање је ријешено тако што је регулисано Упутством[9] у којем је дато више модалитета, а свака земља чланица бира један од њих који постаје обавезан за Е.А.Д. са сједиштем на територији те чланице.

            Из свега наведеног се може закључити да је Е.А.Д. регулисано бројним правним изворима, а њихова хијерархија изгледа овако:

1.) Уредба Савјета бр. 2157/2001 од 8. октобра 2001. године о статуту Европског друштва

2.)    у питањима које та Уредба изричито предвиђа одредбама Статута Е.А.Д.

3.)    одредбама националног права усклађеним са Упутством Савјета 2001/86/ЕЗ од 8. октобра 2001. године у области учешћа радника у управљању

4.)    Одредбама националног права земље у којој Е.А.Д. има регистровано сједиште

5.)    Одредбама статута Е.А.Д.

Успјешним рјешавањем ових питања, а компромис је у моменту доношења био подстакнут страхом од заостајања за глобалном конкуренцијом (посебно Америчком), створен је простор за појаву овог облика предузећа и у пракси.

Међутим, отпора је и тада било, а неки и данас постоје, а занимљиво је истачи да чак и када је Европски савјет усвојио коначну верзију 2001. год. Европски парламент се томе противио.

Специфичности Е.А.Д.-а и његове предности над А.Д.-oм

Е.А.Д као специфичан облик А.Д. има основне особине свих акционарских друштва[10]. Значи припада групи друштава капитала, чији власници одговарају до висине улога, а основни капитал му је подјељен на акције. Међутим, Е.А.Д. се разликује и од А.Д. из европског законодавства, а прва, и можда највећа разлика тиче се начина настанка Е.А.Д. Наиме, Европско друштво, по важећим правилима, не може да настане емисијом и уписом акција (било симултаном, било селективним) као што настају „нормална“ А.Д. већ различитим облицима трансформације постојећих А.Д. са сједиштем у некој од земаља чланица ЕУ. Та трансформација може бити извршена на један од следећих пет начина:

1. Трансформацијом акционарског друштва са огранцима

 Акционарско друштво које је основано по прописима неке од држава чланица ЕУ може Е.А.Д., под одређеним условом, трансформисати у Е.А.Д. Ти услови су да има сједиште и мјесто управљања унутар Заједнице и да најмање двије године има формирано зависно предузеће које потпада под право друге државе чланице.

2. Фузијом два или више постојећих акционарских друштава,

Ово је још један примјер преплитања правних аката компанијског права ЕУ. Фузијом се у овом праву баве Трећа упутство и Упутство из 2005.године. Фузија која се веже за Е.А.Д. је она из Уредбе из 2005. године и она се односи на прекограничне фузије. У тој уредби се наводе да постоје двије врсте фузије: припајање и спајање. Припајање је таква врста фузије, у којој једно или више предузећа престају да постоје, без ликвидације, преносећи своју имовину на друго предузеће, а за узврат његови акционари постају акционари предузећа којем се припајају и евентуално добијају одређену новчану накнаду чија је вриједност ограничена да би се фузија разликовала од куповине предузећа. Спајање је такав процес у којем два или више предузећа престају да постоје, без ликвидације, тако што преносе своју имовину  на ново предузеће, а за узврат њихови акционари постају акционари тог новог предузећа уз евентуалну новчану накнаду чији је износ такође ограничен. Једноставније, основна разлика између ове двије врсте предузећа је у томе што код другог облика настаје ново правно лице ( Обично се то објашњава на следећи начин: припајање: А +Б = А, спајање: А+Б = Ц). У горе поменутим уредбама је доста детаљно описан поступак спровођења фузије, органа предузећа и државних органа укључених у овај поступак и докуменати који морају бити донесени. Битно је да Е.А.Д. настаје прекограничном фузијом, а оно по чему се она раликује од фузије унутар националних граница је у постојању државног органа који провјерава законитост спровођења фузије за што издаје одговарајућу исправу и да се прекогранична фузија након објављивања више не може поништити.  

3. Формирањем Е.А.Д. као холдинга

Стварање Е.А.Д.-а као холдинга је суштински исто као формирања холдинга у националним границама, осим што у овом холдингу морају да учествују најмање два друштва капитала из различитих земаља чланица или једно друштво које најмање двије године има зависно друштво које је регулисано правом друге земље чланице или зависно предузеће у другој земљи чланици. Сам холдинг представља облик повезивања предузећа у којем неко предузеће посједује, држи (енг. hold)  контролни пакет акција једног или више других предузећа, при чему та предузећа задржавају властити правни субјективитет. Специфичност формирања Е.А.Д.-а поред обавезе учесника из различитих земаља чланица је и обавеза регистрације и објављивања формирања овог холдинга будући да тек тиме Е.А.Д. стиче правни субјективитет. Сам процес формирања холдинга уређен Урeдбом. Поступак је врло сличан фузији. Органи управљања предузећа која учествују у холдингу морају припремити нацрт формирања холдинга и посебан извјештај за акционара у којем су им објашњене економске и правне посљедице холдинга. Овај нацрти и извјештај морају бити објављени и доступни акционарима бар мјесец дана прије скупштине(а) на којом(им) треба да их прихвате. Разлика у односу на фузије је што  након одобрења скупштине акционара, управе друштава морају приступити преговорима са запосленим како би се испоштовале препоруке Упутства из 2005. Након тога долази до новог објављивања и регистрације ЕД-а и тиме је поступак формирања холдинга окончан.

4. Оснивањем Е.А.Д. као друштва кћери од стране постојећих компанија.

Ово се врши тако што бар двије постојеће компаније које потпадају под различита права држава чланица уписују акције новоформиране компаније (огранка). И овде је неопходно испоштовати одређену процедуру која укључује приједлог и извјештај о формирању огранка, преговоре са запосленима, провјеру законитости и регистарцију Е.А.Д.-а.

5. Оснивањем Е.А.Д. као друштва кћери од стране постојеће Е.А.Д..

Једном основано Е.А.Д. може се појавити у улози оснивача других Е. А. Д. Ово је право које нормално имају сва АД,  па је оно омогућено и Е.А.Д-у.

Као што се из претходног може видјети, Европска Комисија је ставила акценат на прекогранично реорганизовање акционарских друштава, па је за настанак Е.А.Д. поставила услов  учешће привредних субјеката из најмање двије земље чланице. Покривања већег тржишног простора унутар Заједнице, узроковало је и постављање вишег нивоа минималног капитала за Е.А.Д., па је износ минималаног капитала 120 хиљада евра[11] (за разлику од А.Д. из друге Уредбе, гдје је прописани минимум основног капитала 25 хиљада евра).  

            Овако настало привредно друштво показује сљедеће предности над класичним А.Д.-ом из компанијског права ЕУ:

• смањује се обим законодавства о којем овај облик друштва мора да води рачуна рачуна, а самим тим и скраћују одређене процедуре и смањују трошкови (ово се постиже тиме што је већи број питања из домена  статутарних права изузет из националних законодавства земаља чланица и сведен на само једно „европско“ законодавство)
• омогућава се флесибилнија процедура доношења одлука и вођења заједничке стратегије за комплетно Е.А.Д., без скупог система филијала регулисаних националним законодавствима
• подстиче се стварање већих „играча“ који ће пословати на комплетном тржишту ЕУ и шире, и бити способнији да се носе са великим играчима из других региона
• омогућује компанијама, које су и до сада имале праксу учешћа радника у управљању, да у органе управљања укључе раднике из свих земаља у којим послује Е.А.Д: за разлику од преТходне ситуације, гдје су укључивали само раднике из земље гдје је било сједиште А.Д.
• фискалне предности тертирања Е.А.Д. као цјелине
• политичке предности интеграција и сарадње у оквиру ЕУ.

Регистрација Е.А.Д.-а и објављивање података

            На пољу регистрације Е.А.Д. показје да се ради само о посебном облику А.Д. будући да подлијеже Првом упутству као и остала „ limited liability companies“ са подручија ЕУ. Тако се и на Е.А.Д. односи обавеза регистровања у регистру земље гдје ће јој се налазити сједиште. У регистар се према овом Упутству обавезно морају унијети  следећи подаци:

• оснивачки акт и статут ( у случају да је посебан документ). При томе Друго упутство тачно наводи шта све мора садржати оснивачки акт и статут, а међу осталим обавезним елементима је и правна форма. Овде је за Е.А.Д. резервисана скраченица „Е.А.Д.“ коју не може да користи било који други тип привредних друштава.
• именовање и престанак права заступања и личне податке особа које имају право представљања привредног друштва према трећим лицима
• финансијки извјештај за сваку годину
• једном годишње износ регистрованог капитала.

Поред ових података који се уносе у регистар, да кажемо у редовним околностима, Прво упутство наводи и обавезу уношења и следећих података ако до ових промјена дође.

• промјену сједишта
• престанак друштва
• укидање друштва од стране суда
• именовање ликвидатора са његовим личним подацима
• завршетак ликвидационог поступка.

Поред тога, свакој земљи чланици је остављена могућност да прошири списак обавезних елемената који се уносе у Регистар, и они постају обавезни за она Е.А.Д. која имају регистровано сједиште у тој земљи.

            Оно што је такође специфично за Е.А.Д. је да се подаци везани за њих морају објавити и у Службеном гласнику Уније, за разлику од других А.Д. код којих се подаци објављују у националним службеним гласницима. Објевљивање у Гласнику Уније мора да услиједи у року од мјесец дана након објављивања у националног гласнику. Том приликом морају бити објављени следећи подаци: име, број, датум и мјесто регистрације Е.А.Д., регистровано сједиште, дјелатност, али и датум и мјесто објављивања и назив (националног) гласника у коме је извршено претходно објављивање.

Прво упуство исто тако прописује обавезно истицање следећих података на писменима и наруџбеницама привредних друштава: податке који су потребни да се идентификује регистар у којем се налази досије друштва, број које је друптво добило приликом регисрације у регистру, правну форму друштва, сједиште и евентуално посебну назнаку ако се друштво налази у процесу ликвидације.  

Организација Е.А.Д.-а

Као и код свих АД-ова највиши орган је скупштина акционара. Она доноси кључне одлуке, као што је именовање и разрјешавање менаџмента, на приједлог менаџмента доноси одлуку о докапитализацији, расподјели добити, фузији, подјели, гашењу друштва итд. Према уредби из 2001. скупштина акционара мора бити сазвана најмање једном годишње, у року од шест мјесеци од краја финансијке године, уколико право земље у којој је регистровано сједиште не захтјева чешће сазивање скупштине акционара. Право сазивања, зависно од права државе чланице, може се дати органу управе, контроле или надзора, али и мањинским акционарима, али је у том случају прописан минимум потребних гласачких права.

Због простирања Е.А.Д на подручје цијеле ЕУ, остављена је могућност да орган управљања и пословања може бити организован по једнослојном (англо-саксонском) или двослојном (њемачком) моделу. Које ће ријешење бити у примјени, зависи од законодавства земље у којој се налази сједиште Е.А.Д. Једнослојни систем, наравно,  подразумјева постојање само једног управног органа тзв. управног одбора, док двослојни систем подразумјева постојање и надзорног одбора. У овом другом систему постоји подјела права и одговорности између управног и  надзорни одбора, гдје надзорни одбор, именован од стране скупштине акционара, али и уз обавезно чланство представника радника, поставља чланове управног одбора, надзире их и за свој рад  одговора искључиво скупштини акционара, али нема права да се мјеша у доношење пословних одлука које су у складу са законом и прописаним пословним политикама самог друштва. У англосаксонском систему све ове функције су практично повјерене управном одбору у којем не морају да сједе представници запослених. У оба система управни одбор има право да именује директора или директориј који се баве свакодневним испуњавањем зацртаних циљева предузећа и за свој рад одговарају, као и за акционарска друштва која имају регистровано сједиште на територији те земље чланице. Заједничко за оба система је и да чланови управног, односно надзорног органа не могу бити именовани на дужи рок од шест година.

Рачуноводствено обухватање Е.А.Д.

            Годишни извјештај и консолидовани извјештај за Е.А.Д. саставља се према правилима земље у којој Е.А.Д. има регистровано сједиште. При томе, треба имати на уму да је ово питање хармонизовано на нивоу ЕУ путем Четвртог упутства Савјет[12]европе. Ипак, и само ово упутсво је дало доста опција земљама чланицама како да регулишу ово питање, па је национално законодавство и даље изузетно важно. Осим тога и у самом Четвртом упутству се наглашава да се оно не мора примјењивати на банке и друге финансијске инститције. Разлог за ово је што је изглед финансијког извјештаја за нпр. банке прописан кроз учешће у неким другим наднационалним институцијам, као што је Базелски комитет[13]. 

Премештање сједишта Е.А.Д.

                      

Због важности коју регистровано сједиште друштва (а код Е.А.Д. стварно и регистровано сједиште морају да се покалапају) има на примјену одговарајучег националног права на Е.А.Д., а у питањима која нису регулисана Уредбом, премјештај сједишта представља са правног аспекта врло битно питање којем Уредба посвећује одговарајућу пажњу (члан 8). Према њему орган(и) управљања морају сачинити приједлог премештаја регистрованог сједишта, који мора бити доступан акционарима и повјериоцима најмање мјесец дана прије скупштине на којој ће се о њој изјаснити. Осим тога, морају да саставе и објашњење таквог премјештања. Ако одлука о премјештању сједишта и буде донесена, она ступа на снагу тек након што одговарајући државни орган изда исправу којом потврђује да је су у поступку премјештаја испоштовани и национални прописи из ове обасти. У суштини, овај орган треба да води рачуна о томе да приликом премјештања сједишта не буду нарушена права повјерилаца и мањинских акционара. Та потврда се онда носи у регистар  државе у коју се жели пренијети сједиште. Тај регистар онда региструје друштво и шаље допис регистру гдје је предходно било сједиште, како би он избрисао ово друштво из своје евиденције.

Престанак Е.А.Д.

Поред настанка Е.А.Д., као и свака друга компанија, може доживјети проблеме неликвидности, несолвентности и слично. У таквим ситуацијама Уредба  предвиђа да се на Е.А.Д примјене одредбе националног права државе чланице у којој се налази сједиште Е.А.Д-а. Ипак, прије него ли се приступи поступку ликвидације дотичном Е.А.Д. мора бити остављен адекватан рок да задовољи прописе земље у којој има сједиште. Ако то није у стању, има могућност да изврши премјештај сједишта у неку земљу чланицу чије правне норме може да задовољи. Ако ни то није могуће, поступак ликвидације ће бити спроведен у складу са националним законодавством уз обавезу објављивања из Прве уредбе Савјета европе.

Проблеми при функционисању Е.А.Д.-а

Е.А.Д. и поред бројних предности које смо навели има и одређене слабости. Прије свега, противници ове форме привредног друштва истичу да се од почетне идеје о настанку чисто европске форме привредног друштва, које ће бити регулисано искључиво на нивоу заједнице, у великој мјери одустало због чега и само Е.А.Д. губи смисао. Као што смо показали, томе су допринјели бројни компромиси након којих су само статутарна питања везана за Е.А.Д. уређена Уредбом, питање учеша радника у управљању је уређено Упутством, док су сва друга питања препуштена националним законодавствима, која се примјењују у складу са регистрованим сједиштем друштва. Због тога, када неки аутори говоре, не о једном већ о двадесест седам облика Е.А.Д. тиме се подсмјевају начину на који је остварена идеја о превазилажењу националних граница правних система. Ипак, овај аргумент губи на снази  када се види број питања из области компанијског права која су хармонизована на нивоу ЕУ путем бројних уредби и упутства, чиме су значачајно смањене разлике међу чланицама.

Други проблем се тиче „форсиране“ прекограничне сарадње. Иако Уредба и Упутсво дају могућности свим Акционарским друштвима у свим земљама чланицама да изврше трансформацију у Е.А.Д. поштујући пословне праксе у тој земљи (питање учешћа радника, питање организације Е.А.Д.-а итд), при сарадњи међу земљама са различитим праксама  као ограничавајући фактор очито се појавило питање сједишта, за које се веже примјена одговарајућег правног ријешења, па рецимо британске фирме нису претјерано заинтересоване за формирање  Е.А.Д. са њемачким фирмама, ако би сједиште друштва било у Њемачкој, јер би тиме морале прихватити другачију пословну праксу.

Трећи проблем се тиче немогућност оснивања Е.А.Д.-а на класичан начин, чиме су предности ове првне форме ускраћене потенцијално великом броју инвеститора који, уколико желе да их искористе, морају претходно да оснују друштво(а) на класичан начин, па да га тек онда трансформишу у Е.А.Д. на неки од понуђених начина, за шта треба времена и трошкова. Следећи проблем, бар у неким земљама које не придају велики значај основном капиталу, је висина основног капитала од 120 хиљада евра, што је превише за мања предузећа. Због тога су из Европске комисије још 2008. године предложена нова правила за формирање европских акционарских друштава, која укључују смањење минималног капитала, и могућност да европско акционарско друштво, под одређеним условим,а оснује фирма која делује у само једној земљи ЕУ.

Е.А.Д. у пракси

Пракса показује да највећи број Е.А.Д. долази из Њемачке и земаља Бенелукса, и то непропорцијално више у односу на, ионако, велики значај Њемачке привреди ЕУ. Тако је нпр. у периоду 2004. – 2007. године регистровано 70 Е.А.Д., од којих 23 имају сједиште у Њемачкој, а рецимо само 3 имају  у Великој Британији, 2 у Француској, 2 у Италији итд. Може се рећи да је ово посљедица ситуације коју смо претходно описали као други велики проблем Е.А.Д.-а, што би требало ускоро бити отклоњено. Док то не буде учињено, погледат ћемо нека типична размишљања њемачких менаџера о томе зашто А.Д.-а из ове земље релативно радо прихватају Е.А.Д. као правну форму.

Тако је један од примјера трансформације А.Д.-а у Е.А.Д. и концерн Фрезениус који производи опрему за здравство. Менаџер овог предузећа  Матијас Линк објашњава разлоге за ову промену на следећи начин.

„Ми имамо 127 хиљада запослених  у више од стотину земаља и зато је такав облик организације концерна, заснован на европском праву, израз те међународне оријентације Фрезенијуса.“

а након тога додатнопојашњава:

 „Сада сви запослени на подручју Европске уније могу да учествују у избору представника у Надзорном одбору.“

 Тако је испуњен и прастари захтев синдиката који одавно траже да у Надзорним одборима буду заступљени запослени разних националности.

Клаус Нидиг из Удружења за зашттиту акционара сматра да су и пореске олакшице играле одређену улогу у претварању АГ у Е.А.Д.:

„Овде је нађена међународна правна форма која омогућава и међународне пореске олакшице.“

            Закључак

Е.А.Д. је прије пар година, у врijеме када су усвојени одговарајући правни акти, представљалo значајну новину у теорији и пракси компанијског права ЕУ. Ради се о  новој правној форми  друштва капитала са наглашеним наднационалним карактером (додуше, ограниченим на ниво Европе) која је замишљена као средство да се  превазиђу одређене невидљиве баријере у виду различитих националних законодавстава земаља чланица ЕУ. Те баријере су носиле одређене трошкове, а њиховим је превазилажењем омогућено реорганизовање привредних друштава која су се тиме прилагодила реалности пословања на јединственом (европском) тржишту. Према већини аутора Е.А.Д. је донијело следеће предности у односу на А.Д. какво познајемо из европског компанијског права:

• смањује се обим законодавства о којем овај облик друштва мора да води рачуна рачуна, а самим тим и скраћују одређене процедуре и смањију трошкови
• омогућава се флесибилнија процедура доношења одлука и вођења заједничке стратегије за комплетно Е.А.Д. без скупог система филијала регулисаних националним законодавствима
• подстиче се стварање већих „играча“ који ће пословати на коmплетном тржишту ЕУ и шире, и бити способнији да се носе са великим играчима из других региона
• омогућује компанијама које су и до сада имале праксу учешћа радника у управљању, да у органе управљања укључе раднике из свих земаља у којим послује Е.А.Д: за разлику од предходне ситуације гдје су укључивали само раднике из земље гдје је било сједиште А.Д.
• постојање фискалних предности тертирања Е.А.Д. као цјелине
• политичке предности интеграција и сарадње у оквиру ЕУ.

Ипак, Е.А.Д., као и свака друга правана форма, показује и одређене несавршености међу којима су најбитније:

• Од почетне идеје о настанку чисто европске форме привредног друштва које ће бити регулисано искључиво на нивоу Заједнице, у великој мјери сe одустало због бројних компромиса који су претходили усвајању Уредбе и Упутства. Након усвајања бројна су питања (изузев статутарних) препуштена националним законодавствима која се примјењују у складу са регистрованим сједиштем друштва, што је супротно почетној идеји
• Слобода да се бројна питања везана за Е.А.Д. рјеше флексибилно (нпр. организација друштва, учешће радника у управљању итд.) уз истовремено „форсирање“ прекограничне сарадње, довела је до тога да бројне фирме, које потичу из земаља са различитом праксом, не желе да користе овај институт, јер би се морали уклопити у праксу земље у којој је ригистровано сједиште друштва
• проблем немогућности оснивања Е.А.Д.-а на класичан начин, чиме су предности ове првне форме ускраћене потенцијално великом броју нових инвеститора
• У земљама које традиционално не придају велики значај основном капиталу, проблем је и висина основног капитала одређена на минималном нивоу од 120 хиљада евра.

                                             

И Европска комисија је уочила ове слабости, па је још 2008. године предложила нова правила за формирање европских акционарских друштава. Ова правила још увијек нису усвојена у Савјету европе, али предлог Комисије садржи смањење нивоа минималног капитала, и могућност да европско акционарско друштво, под одређеним условима, оснује фирма која делује у само једној земљи ЕУ. Након, овога би институт Е.А.Д. требало још више да добије на атрактивности међу највећим компанијама Европске уније.

Литература:

Прописи:

·         Уредба Савјета бр. 2157/2001 од 8. октобра 2001. године о статуту Европског друштва, OJ L 294, 1, 10.11.2001.

·         Упутство 2005/56/ЕЗ Европског парламента и Савјета од 26. октобра 2005. године о прекограничним фузијама друштава капитала, OJ L 310, 1, 25.11.2005.

·         Упутство Савјета 2001/86/ЕЗ од 8. октобра 2001. године допуњујући статут за Европско друштво са обзиром на учешће запослени, OJ L 294, 22, 10.11.2001.

·         Четврто упутство Савјет од 25. јула 1978. године на основу члана 54 став 3 тачка г Уговора (ЕЗ) о годишњем рачуну одређених врста друштава (78/660/ЕЕЗ),OJ L 222, 11, 14.8.1978.

·         Треће упутство Савјета од 9. октобра 1978. године на основу члана 54 став 3 тачка г Уговора о фузијама акционарских друштава (78/855/ЕЕЗ), ОЈ L 295, 36, 20.10.1978.

·         Друго упутство Савјета од 13. децембра 1976. године о кординацији гаранција, које су потребне у циљу заштите интереса чланова и других, и које државе чланице прописују привредним друштвима која спадају под члан 58 став 2 Уговора, везано за оснивање акционарских друштава и за одржавање и промену њиховог капитала, у циљу изједначења таквих гаранција (77/91/ЕЕЗ), ОЈ L 26, 1, 31.1.1977.

·         Прво упутство Савјета у циљу образовања јединствених мјера заштите са стране дрчава чланица за заштиту интереса чланова друштава и трћих лица за друштва из члана 58 става 2 Уговора(68/151/ЕЕЗ), ОЈ L 65, 8, 14.3.1968.

·         Закон о увођењу Европског руштва  - Societas Europea (SE) и Европског господарског интересног удружења (EGIU), Хрватски Сабор, Загреб, 10.септембар 2007. доступно на: www.sabor.hr

Књиге, чланци и остали извори:

• Милан Чомпа, „Социетас Еуропаеа (СЕ) - као правно системски подстицај глобализацији“, Економске теме, 2005, вол. 43, бр. 5, стр. 25-42

·         Радован Д. Вукадиновић, „Право Европске уније“, Центар за право ЕУ, Крагујевац. 2006.

·         Шта је то Европско акционарско друштво, Deutsche Welle, 13.10.2009. доступно на:   www.newspeg.com

·         Татјана Јевремовић-Петровић, „Европска компанија у праву ЕУ“, Међународни проблеми, 2007, вол. 59 бр. 2-3, стр. 400-432

• Золтан Виг, „Правно регулисање статуса привредних друштава секундарниим изворима права ЕУ“, Нови Сад-  Сремска Каменица, 2008. године.

·         Зоран Стефановић, „Европски закони-основне вредности европске уније“, Привредна комора Београд, Београд. 2009. доступно на: www.kombeg.org.rs

---

[1] Европско акционарско друштво, Европска интересна заједница, Европска задруга

[2] Колико нам је Република Хрватска одмакла у процесу евро-интеграција показује и то што је она већ усвојила одговарајући закон који инкорпорира Уредбу о статусу Е.А.Д. а који ће ступити на снаго даном уласка Хрватске у ЕУ

[3] Додуше, након што су 2004. године примљене нове чланице,  уведене су одређена ограничења на кретање радне снаге из ових земаља чланица

[4] Прво упутство Савјета у циљу образовања јединствених мјера заштите са стране дрчава чланица за заштиту интереса чланова друштава и трћих лица за друштва из члана 58 става 2 Уговора(68/151/ЕЕЗ)

[5] Друго упутство Савјета од 13. децембра 1976. године о кординацији гаранција, које су потребне у циљу заштите интереса чланова и других, и које државе чланице прописују привредним друштвима која спадају под члан 58 став 2 Уговора, везано за оснивање акционарских друштава и за одржавање и промену њиховог капитала, у циљу изједначења таквих гаранција (77/91/ЕЕЗ)

[6] Компромис који је претходио доношењу уредбе је постигнут на састанку Европског савјета у Ници у децембру  2000. године.

[7] У самој уредби се каже како је њен циљ:“ омогућавање оснивања и управљања предузећа са европском димензијом, ослобођеним од препрека  које настају због разлика и ограничења због територијалне примјене националних права о предузећима.“

[8] Европска Комисије је поднијела Савјету меморандум о потреби стварања европског типа компаније, наднационалног карактера 1966. године, први предлог одговарајуће експертске групе је настао 1970-те, да би услиједиле бројне модификације и нови предлози и то 1975., 1989., 1991. и на крају онај усвојени из 2001.

[9]  Подсјетимо се да разлика између уредбе и упутства лежи у томе што је уредба општи правни акт који обавезује и  директно се примјењују у државама чланицама ( значи долази до унификације правних норми), док Упутство с друге стране, обавезује на постизање одређених циљева, док се свакој земљи оставља слобода са сама нађе начин за постизање задатог циља (хармонизација). 

[10] Сходно томе питања која уредба и упутсво из 2001. нису дефинисала на ЕД се примјењују правила из Друге уредбе који се односе на АД. То се оноси нпр. на упис акција, неновчане улоге, правопрече куповине, откупа сопствених акција итд.

[11] Остављена је могућност да земље чланице одреде и виши ниво минималног капитала у случају да је у националном законодавству за отворена акционарска друштва постављен виши ниво мин. Капитала. (нпр. у Француској је за овај тип предузећа прописан мин. капитал од 225.000 евра)

[12] Пун назив је: Четврто упутство Савјет[12] од 25. јула 1978. године на основу члана 54 став 3 тачка г Уговора (ЕЗ) о годишњем рачуну одређених врста друштава (78/660/ЕЕЗ).

[13] Committee on Banking Regulation and Supervisory Practices,основан 1975. године као одговор на банкарку кризу из 1974.године чине представници монетарних власти развијених земаља, а најпознатији је по Базелским стандардима минималниг основног капитала комерцијалних банака, мада ради и на бројним другим питањима који доприносе јачању повјерења у банкарски сектор и превенцији криза, а једно од дјелокруга рада ми је и  рачиноводствено обухватање и објављивање финансијких извјептаја банака.