Писмо министру просвете

Обезбјеђивање квалитета високог образовања у Републици Српској

Поштовани господине министре,

      недавно сам присуствовао Четвртој конференцији у Бањој Луци, посвећенoj  квалитету високог образовања у Републици Српској. Сумирајући утиске, осјетио сам потребу да надлежним органима предочим  неке конкретне предлоге за побољшање ситуације у овој области. При томе, наглашавам да сам  као млад човјек, који  протекле три године ради на једној високошколској институцији ( виши асистент на Економском факултету на Палама), веома заинтересован за ову тему. Лично мислим да је Ваше министраство у протеклом периоду доста учинило на побољшању ситуације у високом обраовању. Ипак, ситуација је и даље далеко од пожељне, па ми због важности ове реформе, опростите на дрскости што Вам се обраћам овим путем, умјесто да чекам неку нову конференцију. Такође свјестан сам и да је нови Закон о високом образовању већ у процедури, али то у овом случају није нарочито битно, будући да су наши предлози усмјерени на практична рјешења која се евентуално могу примјенити кроз подзаконске акте Вашег министарства.

         Наше размишљање полази од премисе како квалитет знања које ће понијети наши дипломци зависи од кумулативне испуњености три услова: 1. квалитета „инпута“,  тј. нивоа знања које бруцоши донесу из средњих школа, 2. савремености наставних програма по којима се одвија настава и 3. постојања наставног особља које посједује знање и способност да то знање пренесе. Иако, на папиру дјелује једноставно, у пракси се преплићу три проблема које је тешко одвојити једнан од другог, а стварање приватних високошколских установа, поред одређеног новог квалитета, донијело је и неке нове проблеми у високошколски систем, што све заједно оставља штете на коначни „аутпут“ (тј. дипломцима).

            Наши предлози за побољшање стања су:

• рангирати средње школе у Републици Српској на основу података које посједују факултети, а који се односе на успјех њихових ученика на пријемним тестовима
• реформисати начин финансирања студената са буџета, повећавајући конкуренцију на тржишту високог образовања, тиме што средства не би, као до сада, била одобравана факултетима, већ студентима, који би слободно могли бирати на који ће факултет да однесу та средства (унутар Републике Српске)
• реформисати критеријум за додјелу државних стипендија за изузетне студенте, тиме што би се израчунале просјечне оцјене на сваком факултету и уважиле ове разлике. Тиме би и студенти факултета на којима се теже добијају високе оцјене  дошли у ситуацију да добију државну стипендију
• извршити ревизију звања наставног особља у складу са искуством развијених земаља, користећи објективне критеријуме (прије свега  успјех наставника у току његовог образовања), како би се зауставила пракса изигравања Закона о високом образовању, који прописује  услове који морају бити испуњени при избору заинтересованог лице у  наставника, те тиме и међу наставним особљем „одвојило жито од кукоља“
• формирати посебан фонд на нивоу Републике, а у сврху  школовања наставног особља у иностранству
• јасније уредити односе јавних и приватних факултета. Да би ово било могуће, сматрамо предусловом одвојити оне приватне факултете који доносе нови квалитет на тржиште високог образовања Републике Српске од оних који послују на принципу „распродаје диплома“. При томе се опет могу  користити објективни критеријуми (прије свега структура уписаних студената) и у складу са тим, одредити  права и обавезе

Прије него предложене реформе образложимо корак по корак, желимо да нагласимо да смо свјесни да спровођење оваквих  реформи захтијева широк друштвени консензус (јер ће неке групе у друштву свакако бити погођене), који се базира на схватању предности које би квалитетно високо образовање могло да има на подизање квалитета живота у Републици Српској. Ово поготово што постоји велики број „трулих компромиса“ који трају већ деценијама и који ометају озбиљан покушај реформи у образовању.

 

1. Квалитета средњошколског образовања. За квалитет средњошколског образовања у Републици Српској  може се рећи да није толико лош колико је неуједначен. Одређене школе добро раде свој посао и преносе доста знања ученицима, док  друге не раде оно што би требало.  Овај проблем, колико видимo, Ваше министраство жели да ријеши дугорочном уписном политиком, којом је предвиђено да се проценат оних који уписују гиманазију повећа са садашњих 20% на 40% у будућем периоду. За нас који радимо на факултетима то је добра стратегија, будући да пракса показује да су гимназијалци набољи улазни материјал за већину факултета. Међутим, таква реформа је дугорочна и занемарује могућност да ни све гимназије у Републици Српској не раде свој посао са истим нивоем квалитета. Овде постоји могућност да се ситуација и брже доведе у ред не конфротирајући се са дугорочном политиком министрарства. У ту сврху се може искористити постојећи начин уписа на факултете као извор информација о квалитету образовања у свакој средњој школи у Републици Српској, понаособ. Наиме, критеријуми за упис на јавне факултете, као што Вам је познато, састоји се у 50%  пренесених бодова из средње школе и 50% бодова са пријемног теста[1]. Радећи на факултету, имао сам  увид у резултате ових тестова и из њих је очито да нпр. већина гимназијалаца остварује више бодова на пријемном тесту, него што их преносe из средње школе. С друге стране, редовна је појава да неки „Вуковци[2]“ из слабијих средњих школа освоје свега 20-так бодова на тесту опште културе. То јасно сугерише да се у неким средњим школама, једноставно, дијеле оцјене без ваљаног упоришта у знању због чега је, бар нама, нелогично  да наставници у свим средњим школама примају исте плате, које зависе од фонда часова, а не од пренесеног знања. Ово не говоримо због тога што желимо да надлежно министарство некога казни. Познато нам је стање у средњошколском образовању и знамо да тамо плате нису високе. Ипак, толерисањем оваквог стања, наноси се штета ђацима ових школа, који стичу утисак да посједују неко знање, којег заправо нема, а затим се стварају и проблеми факултетима, које ће касније ови млади људи уписати.  Из претходно наведеног, може се видјети наш преијдлог за уређење стања у средњошколском образовању- да се искористе постојеће базе података о резултатима са пријемних тестова на свим факултетима и да се ови подаци упореде са бодовима пренесеним из средњих школа. На тај начин би се, релативно брзо, могло извршити рангирање свих средњих школа у Републици Српској. Штавише, било би могуће упоредити квалитет рада у различитим средњим школама истог типа. Тако би смо могли провјерити нпр. да ли се у Економским школама у малим мјестима одржава квалитет образовања као и у Економским школама са дугом традицијом постојања.  Резултат би, и без казнених мјера ка наставницима, било разчишћавање ситуације, па би они који уписују ове школе, бар имали јасну слику какву просветну институцију уписују. На крају, нама који радимо у високошколским институцијама, ово би омогућило да  реалније рангирамо кандидате прилико уписа, јер би нам оправдало да  уведемо одређене пондере за бодове пренесене из средње школе.

2. Државно финансирање. Следећи проблем високог образовања је то што се јавна средставa не расподјељују тако да подстичу квалитет образовања, већ се прије ради о социјалној и регионалној прерасподјели. Конкретно, сваки факултет добије одређену квоту тј. број студената које ће држава финансирати. Тако се може десити да се на један факултет пријави велики број квалитетних средњошколаца и да велики број њих остане изван квоте, док се на другом факултету пријави мањи број „квалитетних“, па и они који то не заслужују добију  државну  помоћ. Ово би се могло ријешити, тако што би држава своје стипендије везала за бруцоше, а не за факултете. Да би ови било могуће остварити, држава би требала пронаћи начин да састави објективан списак нивоа знања средњошколаца ( тест + објективно рангирање из средњих школа) и да у складу са својим могућностима финансира најбоље, а да препусти њима да одаберу на који ће факултет однијети своју стипендију. При томе, ради постизања конкуренције у квалитету међу факултетима, држава би требала да омогући да средњошколци бирају и приватне факултете ако сматрају да су они квалитетнији (слично реформи здравства, гдје Фонд здравства плаћа рачуне, а корисник бира институцију гдје ће добити здравствену његу). Тиме би се сви факултети у Републици просто натјерали да подижу квалитет образовног процеса.

Још један проблем на који треба обратити пажњу је додјељивање државних стипендија за натпросјечне студенте на вишим годинама студија. У већини јавних позива за додијелу ових стипендија основни критеријум за добијање је остварени просјек у дотадашњем студирању. Иако нисмо имали проблема са овим критеријумом, будући да нам је просјек увијек био изнад 9, познат нам је проблем неких факултета (прије свега техничких наука) код којих је тешко остварити висок просјек. С друге стране, у нашем Високошколском систему постоји и  одређен број факултета (прије свега друштвених и хуманистичких наука) на којима огроман број студената остварује просјек оцјена преко 8,5. Све ове податке није тешко провјерити како бисмо утврдили на којим се државним факултетима "дијеле" оцјене, а који се придржавају одређених критеријума. Ипак, свјесни смо да је немогуће и неодрживо наредити било коме колике оцјене треба давати, па за рјешавање овог проблема предлажемо следеће: на основу јавно доступних података израчунати просјечну оцјену на сваком факултету и у складу са тим створити пондере којима би се множила оцјена апликаната за државне стипендије. На примјер: ако је просјечна оцјена на једном факултету 7, а на другом 9 онда би се  просјек првог апликанта помножио са 1/0,7 а другог 1/0,9. Тиме би се постигло да само најбољи, без обзира на политику оцјењивања на факултетима добију државне стипендије.

3. Квалитет наставног особља. Следећи проблем је то што се, ни приликом државног финансирања јавних факултета, не води рачуна о разликама у квалитету које евидентно постоје међу факултетима. Тако је, у послијератном периоду, у универзитетска звања изабран већи број људи који то, објективно, не заслужују. Можда је ово, донекле, и било неопходно, с обзиром на релативно мали број квалификованих наставника у Републици Српској.  Ипак, сматрамо да је и ту потребно поставити одређене критерије и „завести ред“, јер се нестручност наставника, свакако, мора осјетити на квалитету знања које студенти стичу.  На срећу, постоје објективни критеријуми које већ дуго користе развијене земље, а који би омогућили и да се ситуација изкристалише. Један од таквих критеријума, свакако би био постигнути успјех на основним и постдипломским студијама самог наставника. Наиме, неки људи су показали способност да заобиђу постојеће законске норме у Закону о високом образовању Републике Српске. У дотичном закону, јасно се наводе минимални критеријуми, које будући наставник мора да задовољи, а то је, између осталог, минималан просјек и вријеме проведено на високошколској институцији. Ова норма се заобилази, тако што се некад лошији студенти годинама воде као стручни сарадници, да би, након што магистрирају, били директно преведени у више асистенте. Други начин да се закон заобиђе је да се не бирају чак ни у више асистенте, већ да након доктората буду директно бирани у доценте, иако су били слаби студенти и основних и постдипломских студија. Трећи начин заобилажења закона је измишљање научних звања као што је предавач, а који у закону не постоје, па ни критеријуму за избор нису јасни и могу се прилагођавати жељама појединих декана. Нажалост,  овај процес није од јуче, па данас, по нашој процјени,  на јавним факултетима предаје бар 20% оваквих „наставника“, а на приватним је тај број  свакако већи. С обзиром да овим људима не би требало онемогућили да магистрирају или докторирају, већ би требали само „одвојити жито од кукоља“ међу наставним особљем, требали бисмо урадили оно што је на Париском универзитету урађено још у XV вијеку, а то је да се изврши подијела магистара и доктора у двије класе:  на „regens" (од lat. regere- владати)  i „non  regens“. Прву класу би предсављали они који су стварно били најбољи и који могу да предају на високошколским установама, док би други стицали звање магистара и доктора ако то желе, али не би могли бити бирани у наставна звања.

4. Квалитет наставних планова. Овај проблем је битно повезан са старосном структуром наставног особља. Нико не спори да и старији наставници могу посједовати савремена знања, али, ипак је за осавремењивање наставних планова потребно постојање млађих наставника, који се и због властитог напредовања у струци активно баве истраживачким радом. Да би и ово било могуће потребно је предузети следеће:

1.      Факултетима јасно назначити којом брзином треба да примају нови наставни кадар, тако да се не деси да имамо факултете са наставним особљем пред пензију, али ни да се стихиски прима велики број асистената, како би се на вјештачки начин и на кратак рок успоставила равнотежа. Ова друга крајност онемогућује шансу неким будућим добрим студентима да створе каријеру у високом образовању.

2.      Држава треба да формира фонд за школовање младог наставног особља, у земљи и иностранству, и да инсистира на научно-истраживачгом раду или неким облицима плаћене праксе. Тренутно постоји врло различита пракса на факултетима у Републици Српској о плаћању усавршавања наставног особља. На неким факултетима (као што је Економски факултет на Палама) плаћају се сви трошкови усавршавања и то из властитих средстава факултета, док се код неких других факултета наставници приморавају да из властитих прихода плаћају властито образовање. Тиме се наставници на јавним факултетима доводе у различите ситуације, а поједини менаџменти факултета задржавају ова средства, како би их трошили у много несвсисходније намјене.  Због тога би држава требала да интервенише, барем да декретом установи једнообразну праксу на нивоу јавних универзитета. Посебан је проблем што домаћи факултети и када сносе трошкове образовања не остављају могућност наставном особљу да се образује у развијеним земљама, већ инсистирају на школовању у Републици Српској или евентуално на подручју ех- Југославије. Мислим да не треба да напомињем да је најсавременија знања ту тешко стећи. Због тога је потребно да држава формира посебан фонд за више нивое образовања младих кадова у иностранству, а како би младо наставно особље из Републике Српске које може да задовољи критеријуме за упис на неки од свјетских универзитета, могло и да оствари те намјере. Тиме ови кадрови не би били препуштени на милост и немилост страних амбасада или старних приватних компанија које ће их, свакако, задржати у иностранству када ови стекну знање које им може бити од користи. Инсистирање на научно-истраживачком раду у закону већ постоји, али је у пракси ситуација доста другачија. И стицање праксе је тренутно препуштено на савјест сваком наставнику појединачно, а студенти би могли имати велике користи, ако би држава инсистирала да наставно особље стиче и одређену праксу у областима којим се бави. Наравно, постоје и смјерови гдје би то било немогуће, због ограниченог капацитета наше привреде и истраживачких центара, али то ипак не треба да буде изговор да се тамо гдје је могуће не успостави добра пракса.

5. Однос јавних и приватних факултета. Прије свега желим да истакнем да принципијелно не дјелим факултете на јавне и приватне, већ на добре и лоше. Ипак, због чињенице да наши факултети нису филантропске организације, већ профитне јединице, начин финансирања факултета може значајно да утиче на квалитет знања који студенти понесу са њих. Због тога је један од крупнијих проблем који се појавио задњих година и који мора бити ријешен у циљу подизања квалитета образовања у Републици Српској, однос јавних и приватних факултета, тј. њихова међусобна права и обавезе. При томе, иако радим на јавном факултету, не сматрам да би рјешење проблема требало тражити у једностраној забрани или смањењу права приватних факултета. Тиме би конкуренција на тржишту високог образовања била смањена, а то свакако није рецепт за раст квалитета. Ипак, да би приватни факултети одиграли позитивну улогу у развоју Републике Српске, треба их јасно разврстати према принципу на којем функционишу. При томе се, на основу нашег искуства, сви приватни факултети у Републици Српској могу сврстати у двије групе:

1.      Оне који нуде атрактивне наставне програме, стручњаке доведене из вана и, уопште, који уносе свјежину у високо образовање Републике Српске. Ове факултете обично одликују високе школарине неопходне за организовање квалитетне наставе за релативно мали број студената код нас, те да их уписују млади људи из богатијих породица, који су тек завршили средње школе. Оваквим факултетима свакако треба пружити похвале и помоћ за даљи напредак .

2.      Другу групу приватних факултета представљају они факултети који  срозавају квалитет високог образовања у Републици Српској, тако што послују на принципу „распродаје диплома“. То значи да се код њих може стeћи диплома без пуно  труда и скоро без икаковог новостеченог знања,  а једини услов да се  диплома таквог факултета добије је да се уплати одређена сума новца. Посљедице које ови факултети остављају на радну снагу у РС-у су тешке и дугорочне, а постојање оваквих факултета свакако представља форму нелојалне конкуренције на тржишту високог образовања Републике Српске, од којих би надлежне власти требало да заштите факултете које раде фер и у интересу студената. Подсјетимо да у низу закона (Закона о трговини, Антимонопослог закона итд) постоје одредбе против нелојалне конкуренције којима се штите тржишни субјекти погођени дјелима нелојалне конкуренције и крајњи корисници њихових услуга.

  На срећу, ове факултете није тешко идентификовати. Већина њихових студената су бивши (неуспјешни) студенти државних факултета и/или средњовјечни људи којима треба било какава диплома да би сачували радно мјесто које тренутно заузимају. Због тога би структура студената приватних факултета требала представљати основни критеријум по којем би се могло идентификовати у коју групу спадају одређени приватни факултети код нас и у складу са тим  одредити њихова права и обавезе. Тако за дипломце квалитетних приватних факултета не би требало да постоје било какве препреке за упис другог и трећег степена на јавним високошколским установама или за напредовање у државној служби. Међутим, онима који су диплому стекли на „лошим приватим факултетима“  не смије се дозволити да ту диплому „оперу“ кроз упис постдипломских студија на државним факултетима. Тиме би државни факултети убрзо били уништени, јер би се усталила  пракса да неуспјешни студенти државних факултета прелазе да студирају на приватним факултетима и тамо брзо стичу дипломе, а онда се враћају на јавне кроз упис постдипломских студије. Ако би се ово дозволило, тиме би се срозао  мотив студената државних факултета да довољно уче и уопште да на поштен начин, тешким радом стичу знања која су нам неопходна, а ако желимо да постанемо „друштво знања“.

Овдjе треба додати да и за оне приватне факултете који тренутно раде по принципу „распродаје диплома“ постоји шанса да нормализују начин свог пословања. Економска теорија и пракса развијених земаља сугерише методе  да се подигне квалитет образовања на њима. У објашњењу треба поћи од искуства најквалитетнијих свјетских универзитета, који су скоро по правилу приватни (нпр. Оксфорд, Кембриџ, Принстон итд). Оно што је за њих карактеристично је да је број кандидата који желе да упишу ове факултете сваке године по неколико десетина пута већи од броја слободних мјеста на њима. Тиме се омогућава овим факултетима да не покушавају да задрже студенте тако што спуштају критеријуме пролазности, већ управо супротно, користе висок квалитет образовања да привуку нове студенте. Логика је да и ако неко од њихових садашњих студената није у стању да заврши факултет, на његово мјесто ће доћи неко други, који ће за то платити колико и онај претходни, а уз то је спреман и да напорно учи. Управо је ово системска слабост већине наших приватних факултета. Да би привукли студенте у што већем броју и задржали их, приватни факултети су приморани да спуштају захтијеване критеријуме образовања испод нивоа који постоје на јавним факултетима. Тај проблем, не постоји на државним факултетима, јер су плате наставног особља код државних факултета фиксне и независне од нивоа пролазности, па не постоји притисак на наставнике да се спусте критеријуме. Напротив, на наставницима је да очувају властити интегритет тако што ће захтијевати одређен ниво знања од сваког студента чију оцјену потпишу. Зато је приједлог за помоћ приватним факултетима са лошом структуром студената да им се ограничи број студената који могу да упишу дотични факултет, на рецимо половину или трећину броја који су претходно уписивали, и да се тако креира вишак тражње за њиховим услугама, због којег неће бити приморани да спуштају критеријуме како би добили дипломе и студенте који то не заслужују.

P.S. Желим да напоменем да нисам члан ниједне политичке парије, те да намам намјеру објавити ово писмо у јавности, а једино Вас молим ме посредством службе за информисање Министарства просвјете обавјестите да сте примили и прочитали ово писмо.

С поштовањем,                                       

                                                                                                          мр Марко Ђого

Пале, 16. 05. 2010. године

---

[1] Садржај пријемног теста варира од факултета до факултета. На Економском факултету у И.Сарајеву тест се дуго састојао од математике и социологије, док се задњих пар година ради о тесту опште културе.

[2] Вуковац је популаран назив за оне ћаке који су имали све 5-це током цијелог, у овом случају средњошколског, образовања